WWW.KNIGI.KONFLIB.RU

БЕСПЛАТНАЯ ЭЛЕКТРОННАЯ БИБЛИОТЕКА

 
<< HOME
Научная библиотека
CONTACTS

Pages:     | 1 || 3 | 4 |   ...   | 7 |

«Александар Васић СРПСКА МУЗИЧКА КРИТИКА И ЕСЕЈИСТИКА XIX И ПРВЕ ПОЛОВИНЕ XX ВЕКА КАО ПРЕДМЕТ МУЗИКОЛОШКИХ ИСТРАЖИВАЊА* Апстракт: Почетком 2006. године навршиле су се две ...»

-- [ Страница 2 ] --

Према резултатима новијих истраживања књижевног историчара Гојка Тешића, једног од најбољих познавалаца српске књижевности прве половине XX века, иза Станислава Винавера је остало преко пет стотина музичких критика. Стана Ђурић-Клајн на више места у својим радовима одриче Петру Коњовићу својства и поступак музиколога.22 Тачно је да је Коњовић, широко образовани уметник – композитор, у својим текстовима најчешће наступао са слободне позиције музичког есејисте.

Али се тиме не може пренебрегнути чињеница да је својом књигом о Милоју Милојевићу дао музичкоисторијску монографију. То што Коњовић не располаже увек комплетним библиографским подацима, или то што пише о своме годину дана млађем савременику, не може суштински утицати на процену природе и домета његовог методолошког поступка. Уосталом, и сама Стана Ђурић-Клајн је у једној каснијој прилици довела у питање ове своје погледе. У иначе изнијансираној и убедљивој слици Војислава Вучковића као музиколога и музичког писца, Стана Ђурић-Клајн изашла је и с проценама које се једино могу разумети као данак времену (1955. година), или као израз идеолошких наклоности саме ауторке.

Тешко да би данашњи музиколог, у вези с Вучковићевим чланком „Савремена совјетска музика“, текстом писаним с позиција совјетског идеолошког догматизма из тридесетих година XX века, могао усвојити оцену Стане Ђурић-Клајн: „...студија је писана са таквом објективношћу да јој није данас потребно никакво кориговање нити актуелизовање“. Данас се може приметити да у радовима Стане Ђурић-Клајн нису увек на одговарајући начин наглашени обим, разуђеност, па и значај домаћег музичколитерарног наслеђа XIX и прве половине XX века. Релативно уздржано држање/вредновање је, можда, последица близине погледа који долази од делимичног савременика епохе о којој тај савременик пише; можда последица страха од прецеивања достигнућа једне веома младе и скромне музичке културе.

Међутим, крупна је заслуга Стане Ђурић-Клајн што је прва утврдила темељне, незаобилазне податке о старијем фонду српске литературе о музици, оцртала линију њене еволуције, и што је о многим питањима тога корпуса исказала уравнотежена схватања која су остала прихватљива и за потоње испитиваче. Она је у својим студијама, огледима и чланцима поставила основу за даља истраживања и проучавања богатог наслеђа писане речи о музици код Срба. Са библиографске исцрпности и деликатне читалачке емпатије, ауторкин можда најбољи прилог, с овога подручја музиколошког рада, остаје студија о Исидори Секулић као музичком критичару и есејисти.

Њена ученица Роксанда Пејовић (1929), од свих се музиколога најистрајније бавила истраживањем, анализом и вредновањем наслеђа српске литературе о музици претпрошлог и прошлог столеа.25 Њен научни рад на овоме подручју започео је још шездесетих година XX века, у време израде магистарске тезе Muzika kritika i esejistika u Beogradu izmeu dva rata.26 Касније, она ће састављати студије, расправе и чланке о музичким писцима као што су Стана Ђурић-Клајн, Милоје Милојевић, Бранко М. Драгутиновић, Станислав Винавер, Антун Добронић, Коста П. Манојловић, Стеван Христић и Стеван Мокрањац.27 Из пера Р. Пејовић изашла је и прва, до данас усамљена, монографија о једном домаћем музикографу и музикологу – о Стани Ђурић-Клајн.28 Њену пажњу заокупљали су и музички часописи „Гудало“, „Савремени акорди“ и „Звук“.29 Професор Роксанда Пејовић писала је и обухватне, прегледне и проблемске текстове о српској музичкој критици, есејистици и публицистици: пратила је идеологију националног стила у процесу професионализације написа о музици српског XIX века; рашчлањивала је темељне појмове међуратне српске критике – појмове музички савременог, модерног и авангардног; анализирала је приступ старије српске рецензије питањима музичке интерпретације у XIX столећу.

Александар Васић Српска музичка критика и есејистика...

Међу њеним на широј фактографској равни постављеним прилозима налазе се и они о музици у српској периодичној штампи XIX столећа; о српској музичколитерарној мисли до осамдесетих година века романтизма, а онда још и реферат о односу српске публицистике према проблемима црквене музичке уметности, од 1839. до 1914. године. Роксанда Пејовић је приступала музичкој критици старијег доба и као богатом регистру обавештења о другим видовима српске музичке повести. Наиме, писаној речи обраћала се као извору за познавање рецепције појединих, страних и домаћих, композитора и репродуктивних музичких уметника. И њени историјски прегледи водећих установа београдског музичког живота, или српског музичког извођаштва, саздани су, великим делом, на изворном материјалу чије је порекло у листовима, часописима и сличним издањима. Као и њен учитељ и претходник Стана Ђурић-Клајн, и Роксанда Пејовић је истакнути српски музички лексикограф. У скорије време објавила је у две нове а засебне књиге, прву синтезу о историји српске музичке критике, есејистике и музикологије, од 1825. до 1941. године. Несумњиво, научно дело Роксанде Пејовић чини датум у познавању српске литературе о музици, од најстаријих сачуваних текстова, па до оних из данашњега времена. Она је, на првом месту, видно, проширила фактографску основу коју је својевремено фиксирала Стана Ђурић-Клајн. Новим, изворним подацима и тумачењима обогаћена су знања о музичким писцима, њиховим библиографијама, о њиховим историјским, естетичким и идеолошким назорима, али и о развојном луку српске музикографије у целини. Успешним библиотечким истраживањима која је вршила годинама, као и интерпретацијама које је на основу њих предложила, пресудно је утицала да се у једном делу музичке и научне јавности престане с непознаваем и потцењивањем гледати на старија раздобља српске музичколитерарне историје. И још је једна њена немала заслуга: у време када је национална музикологија била обузета анализом композиција, професор Роксанда Пејовић је својом непрестаном и плодном активношћу изборила равноправан статус текстовима о музици као научној области српске музикологије.



Уколико не застанемо код ауторкине не увек довољне фактографске прецизности; или, почесто, код недовољне брижљивости у погледу стилске и композиционе стране њених састава; ако апстрахујемо, једнако, извесна схватања с којима се не можемо сложити, остаје као далеко крупнији проблем однос Роксанде Пејовић према изворима. Наиме, анализе и интерпретације у својим радовима ауторка често не оснива на истраживању целокупног изворног материјала, него на једном, макар и већем, али изабраном делу тога градива.

При томе се читаоцу редовно ускраћује информација о разлозима и критеријима тих и таквих избора. Ова недоумица у значајној мери оптерећује научно коришћење и двеју историја српске критике Р.

Пејовић. У оба поменута тома излагања у основном тексту допуавана су, како то методологија и техника научног рада налажу, одговарајућом фактографијом и аргументацијом у напоменама. Тамо се, одиста, налази огроман број библиографских референци о нашој критици и есејистици, али се читаоцу не даје на увид засебна, интегрална листа (не)коришћених и (не)прегледаних листова, часописа, алманаха, календара и монографских публикација о музици.

Изношење тих података отклонило би могућне нејасноће и неспоразуме, а наведеним књигама обезбедило већи степен употребљивости.

Посебно и веома значајно место међу истраживачима и тумачима наслеђа српске музичке критике и есејистике XIX и прве половине XX века припада и Слободану Турлакову (1929), историчару српске музике, театрологу, музичком критичару, позоришном редитељу и књижевнику, пензионисаном професору глуме на Катедри за соло певање београдског Факултета музичке уметности. Турлаков је понајвише испитивао рецепцију великих стваралаца европске музике у Србији: Моцарта (Wolfgang Amadeus Mozart), Вердија (Giuseppe Verdi), Чајковског (Петр Ильич Чайковский), Бетовена (Ludwig van Beethoven), Пучинија (Giacomo Puccini) и вериста и Шопена (Frdric-Franois Chopin). При томе се великим делом ослањао на податке који се могу ишчитати из старих критика, полемика и есеја.

Пажње је вредна и његова реконструкција и анализа идеолошких и културолошких аспеката рецепције Штраусове (Richard Strauss) музичке драме Салома у Београду, почетком тридесетих година минулог века. И најновија синтеза професора Турлакова, круна његовог дугогодишњег музиколошког и театролошког рада – волуминозна Историја Опере и Балета Народног позоришта у Београду (до 1941) – углавном је заснована на грађи међуратне музичке критике и као таква представља крупно и незаобилазно дело за историчара српске музикографије. Директан, духовит, склон парадоксу и сарказму, неретко провокативном, па и проблематичном језику и стилу, Слободан Турлаков је пришао српској музичкој критици ранијих времена као пасиониран истраживач, али и као писац неконвенционалних, свежих и упечатљивих погледа. И други музиколози и музички писци, припадници различитих генерација, давали су прилоге проучавању српске литературе о муАлександар Васић Српска музичка критика и есејистика...

зици XIX и XX века. Најстарији међу њима, Петар Коњовић (1883– 1970), објавио је 1954. г. фундаменталну монографију о Милоју Милојевићу, једном од најзначајнијих српских композитора и музичких писаца прве половине прошлог столећа. Премда Коњовић није располагао комплетном библиографијом Милојевићевих списа, његова монографија је очувала актуалност до данашњег времена. Понуђена тумачења и вредновања Милојевићевог музикографског и музиколошког опуса не само што имају пионирски карактер, него највећим делом не траже историјске, естетичке или идеолошке корекције савремене музикологије. Дугогодишњи професор Опште историје музике на београдској Музичкој академији, композитор и музиколог Никола Херцигоња (1911–2000), проучавао је музиколошки опус Војислава Вучковића, нашег истакнутог музичког писца међуратне епохе и марксистичке оријентације. Херцигоњина студија, међутим, писана је једнострано, идеолошки пристрасно, и она данас има значај више као сведочанство о своме аутору и времену када је написана, него што би била методолошки и херменеутички релевантна за савремене проучаваоце Вучковићевих списа.37 Вучковићем се дуго бавио и Душан Плавша (1924); он је за штампу припремио избор његових студија и огледа из области музичке естетике и социологије музике. Написао је и расправу Актуелност естетичко-социолошких теорија Војислава Вучковића, где је указао на Вучковићеву идеју о релативној самосталности развоја уметности од унутрашњег развоја њених изражајних средстава. Мирка Павловић-Соврлић (1924) истражила је однос српске критике према делима Стевана Мокрањца.39 Јелена Милојковић-Ђурић (1931), музиколог и слависта, наставник универзитета у САД, у својој докторској дисертацији Muzika kao deo srpske kulture izmeu dva rata бавила се и Милојем Милојевићем и Војиславом Вучковићем као музичким писцима. Даница Петровић (1945) дала је слику заступљености музичке тематике у „Сербском народном листу“ Теодора Павловића и у „Србско-далматинском магазину“.41 Композитор Властимир Трајковић (1947) изнео је сугестивна запажања о својствима музикографског опуса Милоја Милојевића.42 Мелита Милин (1953) истражила је рецепцију авангарде у српским музичким часописима између два светска рата. Њен најновији прилог проучавању домаће музикографије представља студија о до сада музиколошки необрађеном часопису наше авангарде – о „Зениту“ (1921–1926) Љубомира Мицића. Своју магистарску расправу Соња Маринковић (1954) посветила је тзв. прашкој групи српских композитора, па се зато бавила и музичкоидеолошким назорима Војислава Вучковића. Најмлађа генерација музиколога није заобишла српску литературу о музици у својим научним истраживањима и проучавањима.



Pages:     | 1 || 3 | 4 |   ...   | 7 |
 



Похожие работы:

«Возникновение второй в XX веке независимой Азербайджанской Республики привело к серьезным процессам внутри азербайджанской исторической науке, к переосмыслению своего прошлого. В процессе пересмотра и ликвидации темных пятен в истории Азербайджана возник целый блок этнических и политических мифов и стереотипов, отражавших не только сложные этапы в социально-политической истории молодого независимого государства, но и его официальную идеологию. Как результат, все это очень быстро привело к...»

«Международная серия научных трудов ЭТНОЛОГИЧЕСКИЕ ИССЛЕДОВАНИЯ ПО ШАМАНСТВУ И ИНЫМ ТРАДИЦИОННЫМ ВЕРОВАНИЯМ И ПРАКТИКАМ. Т. 15, ч. 2 ЭКСПЕРТНЫЙ СОВЕТ Айгнер Дагмар (Вена, Австрия) Балзер Мандельштам Марджори (Вашингтон, США) Гацак Виктор Михайлович (Москва) Жуковская Наталия Львовна (Москва) Йохансен Улла (Кельн, Германия) Криппнер Стэнли (Сан-Франциско, США) Ревуненкова Елена Владимировна (Санкт-Петербург) Тишков Валерий Александрович (Москва) Функ Дмитрий Анатольевич (Москва) Харитонова...»

«И.В.СТАЛИН. Экономические проблемы социализма в СССР Пролетарии всех стран, соединяйтесь! Участникам экономической дискуссии Замечания по экономическим вопросам, связанным с ноябрьской дискуссией 1951 года Я получил все документы по экономической дискуссии, проведенной в связи с оценкой проекта учебника политической экономии. Получил в том числе Предложения по улучшению проекта учебника политической экономии, Предложения по устранению ошибок и неточностей в проекте, Справку о спорных вопросах....»

«Т.З. Позняк Формирование застройки и благоустройство городов юга Дальнего Востока России во второй половине XIX – начале XX в. The formation of the building and accomplishment of the Russian Far East cities in second half XIX – the beginning XX centuries) Статья посвящена историческим процессам развития городских поселений на территории юга Дальнего Востока во второй половине XIX – начале XX в. В статье рассматриваются характер застройки, преобладающий тип зданий, планировка и устройство улиц и...»

«ЛЕОНИД БРЕДИХИН Творцы АВТОВАЗа Евгений Карпов ЛЕОНИД БРЕДИХИН СИСТЕМА СПРАВЕДЛИВОСТИ Издательская серия Творцы АВТОВАЗа Выпуск 7 Тольятти 2013 2 УДК 629.113.004.58 ББК 65.305.424.3 ВАЗ К 265 Редактор-составитель Александр Е. Степанов Карпов Е.П. Леонид Бредихин. Система справедливости. Серия Творцы АВТОВАЗа, выпуск 7. Редактор-составитель А.Е. Степанов, Тольятти, 2013, 200 с. Историко-биографическая книга посвящена жизни и деятельности начальника управления организации труда и заработной платы...»

«Игумен Иннокентий (Ерохин В. В.) СТАНОВЛЕНИЕ ПРАВОСЛАВНОЙ ЦЕРКВИ В ПРИМОРЬЕ ВО ВТОРОЙ ПОЛОВИНЕ XIX – НАЧАЛЕ XX ВВ. АВТОРЕФЕРАТ диссертации на соискание ученой степени кандидата богословия Москва – 2010 Работа выполнена на кафедре истории Русской Православной Церкви Богословского факультета Православного Свято-Тихоновского гуманитарного университета Научный руководитель: кандидат богословия Бежанидзе Георгий Вениаминович Официальные оппоненты: доктор церковной истории Петрушко...»

«Хакасия – 2012 Календарь знаменательных и памятных дат Абакан 2011 УДК 01 ББК 95.5(2Рос-6Х) Х 16 Хакасия – 2012: календарь знаменательных и памятных Х 16 дат / М-во культуры Респ. Хакасия, ГБУК РХ НБ им. Н.Г Доможакова; ГКУ РХ Национальный архив; сост. И.Н. Андреева. – Абакан, 2011. – 117 с. Календарь содержит перечень знаменательных и памятных дат, отражающих важнейшие события из истории Республики Хакасия, ее политической, хозяйственной и культурной жизни, а также факты из жизни и...»

«3 Авторский коллектив ВМЕСТО ПРЕДИСЛОВИЯ, Абакумов А.В., Бакаев А.Г., Пасюков В.М., Гагарина Э.И., Евланов И.А., ИЛИ ЗДРАВСТВУЙ, ГОРА МОГУТОВА! Лебедева Г.П., Моров В.П., Пантелеев И.В., Поклонцева А.А., Раков Н.С., Розанов А.Ю., Розенберг Г.С., Рощевский Ю.К., Саксонов С.В., Сенатор С.А., Таранова A.M., Файзулин А.И., Чихляев И.В. Как только не величают великую русскую реку Волгу: матушка, кормилица, родная, главная улица России. Однако сейчас Волга переживает не лучшие свои времена. Давшая...»

«Аннотация История Византийской империи А.А. Васильева относится к числу уникальных явлений в истории исторической мысли. Общих историй Византии, написанных одним исследователем, крайне мало. История Византийской империи – это прекрасный образец работы общего плана, где кратко, ясно, с большим количеством ссылок на основные источники и исследования дана характеристика всех периодов истории Византии. Внешнеполитическая история изложена А.А. Васильевым полностью. Проблемы внутренней истории...»

«Издание третье Москва Искусство 1986 Л. С. Выготский психология ИСКУССТВА Издание третье ББК 87.8 В92 Комментарии Л. С. Выготского, Вяч. В. Иванова Общая редакция Вяч. В. Иванова 0302060000-168 КБ-7-2-86 025(01)-86 © Оформление издательства Искусство, 1986 г. К методологии вопроса 5 Эта книга принадлежит перу выдающегося ученого — Льва Семеновича Выготского (1896—1934), создавшего оригинальное научное направление в советской психологии, основу которого составляет учение об...»






 
© 2013 www.knigi.konflib.ru - «Бесплатная электронная библиотека»

Материалы этого сайта размещены для ознакомления, все права принадлежат их авторам.
Если Вы не согласны с тем, что Ваш материал размещён на этом сайте, пожалуйста, напишите нам, мы в течении 1-2 рабочих дней удалим его.