WWW.KNIGI.KONFLIB.RU

БЕСПЛАТНАЯ ЭЛЕКТРОННАЯ БИБЛИОТЕКА

 
<< HOME
Научная библиотека
CONTACTS

Pages:     | 1 |   ...   | 84 | 85 || 87 | 88 |   ...   | 103 |

«САВА, ЕПИСКОП ШУМАДИЈСКИ СРПСКИ ЈЕРАРСИ од деветог до двадесетог века 1 СРПСКИ ЈЕРАРСИ од деветог до двадесетог века 2 Издавачи: ЕВРО, Београд УНИРЕКС, Подгорица ...»

-- [ Страница 86 ] --
Епископ бачки Симеон помиње се као наследник епископа бачког Макарија, пре 1579. године.

СИМЕОН II

Други митрополит рашки Симеон познат нам је једино по запису130 на кивоту св. Стефана Првовенчаног у Студеници, чијим је он ктитором био 1608. године.

„Вероватно је овај митрополит, у чијем је подручју могао бити и манастир Студеница, предузимао темељну рестаурацију манастира".

СИМЕОН

Епископ Симеон постао је вршачким епископом пре 1611.

године. Иако се назива вршачким епископом 1618/9. године, он то није био, јер је избор новог вршачког епископа обављен на Руднику 1611. године. Наиме, 16. децембра 1611. године на сабору у Рудничкој митрополији за новог вршачког епископа изабран је Антоније и том приликом му је издата уобичајена синђелија. Међутим, митрополит Симеон је и даље користио своју стару титулу, јер се назива вршачким када је манастиру Студеници поклонио оковано јеванђеље „у послужење светога Симеона мироточца".133 „Међу студеничким оковима најзначајнији је оков вршачког епископа Симеона. Иако није сачуван у целовитом стању, пошто је сечен, крпљен и преношен с књиге на књигу, њега красе одређене ликовне и историске вредности, па је више пута дотицан у стручној литератури",134 каже Мирјана Шакота, најбољи познавалац ризнице манастира Студенице.

СИМЕОН I

Митрополит Симеон први пут се помиње 1613. годие. Те годинеје заповешћу игумана Симеона, а за време архипастирствовања митрополита Симеона преписан минеј за октобар. Симеон је био велики ктитор и приложник српских манастира. По његовом наређењу је 1615. године саздан сребрни кивот са кубетима за манастир Успенија пресвете Богородице – Тврдош136 – који се касније обрео у манастиру Савини. Вероватно његовим настојањем живописан је 1619. године манастир Завала,137 а 1623. пописа се руком "грешнога зографа Василија", ктиторством Радоја Михаљевића, црква Климентица у Мостаћима, код Требиња. Када су мошти светога Стефана Првовенчанога 1629. године извађене из земље у манастиру Сопоћанима, где су биле раније донете из манастира Жиче, митрополит Симеон је „послао ћивот у Сопоћане, где су у њега стављене мошти после вађења из земље". Сматра се да је овај ћивот „највећа драгоценост међу студеничким ћивотима". „Смерни и худи међу људима" Тома је забележио 1630.

године да је „при свеосвећеном митрополиту херцеговачком кир Симеону преписао књигу пророк", вероватно „пролог", за манастир Пиву. После поклоничког путовања по Светој земљи, митрополит Симеон је посетио и манастир Хиландар 1635. године и том приликом обећао да ће „бити хтитор". Последњи пут се помиње у једној синђелији патријарха пећког Пајсија 15. јула 1635. године, издатој митрополиту хиландарском Мардарију.

СИМЕОН I

Митрополит београдски хаџи Симеон помиње се у времену од 1622. до 1624. године. Наиме, 1622. године, за време игумана хиландарског Гаврила, обновиоје пирг светога Саве у манастиру Хиландару,143 а за време игумана Симеона, 1624. године, живописао је и украсио храм Светога претече Јована. У једном запису из 1640. године помиње се владика „Симеун белиградски", који је дао на поклон једну књигу попу Михаилу у Угровлашкој.145 Можда је митрополит Симеон 1640. године још живео у једном од наших манастира.

СИМЕОН

Првим епископом вратанијским односно марчанским постао је Симеон, називан и „Вретањом". Хиротонисао га је за епископа митрополит коринтски Козма у Ђуру 1607. Хиротонија је 1609.

призната од Архијерејског сабора Пећке патријаршије.

Као „митрополит ускочки" Симеон се помиње у једном запису 1623. године.

СИМЕОН

Први помен о митрополиту Симеону имамо 3. новембра 1623.

године када је наредио у Кучевишту да се препише минеј за септембар за храм Светих архистратига Михаила и Гаврила. Идуће, 1624. године наредио је да се за исти храм обнови јеванћеље.148 За његово време је живописан храм Светога Николе на реци Трески 1630. године. Митрополит Симеон је 1641. године напустио своју епархију и стигао у Москву. „Средство потребно за несметану везу Пећске патријаршије и Русије издејствовано је посредовањем 'Сербске земљи, города Скопија, манастира Јоана предтечи митрополита Симеона', како се представио, кад је 7. јуна 1641. године стигао у Москву. Изјавио је да је због гоњења од Турака допутовао у Русију на стално живљење. Не сачекав решење своје судбе митрополитје 3. јула предао цару молбу, да 'подари своју царску златопечатну грамату Српској саборној цркви, манастиру пећском, храму Вазнесења Господња, Пајсију, архиепископу српскоме, богомољцу твојему господаревому. Твоја царска милостиња напунилаје свуда по манастирима, а Саборна, господару, црква веома страда од нечестивих агарјана. Царе господару, смилуј се, подари'.

Молба је усвојена и цар је 1. августа дао дародавну грамату у којој цитира после свога имена опширне титуле владавина својих и каже: „Подарили смо српске земље Вазнесења Господа нашега Исуса Христа Пећског манастира архиепископа Пајсија по молби српске земље града Скопља манастира Јована Претече Митрополита Симеона... и дозволили смо, да старци тог Пећског Вознесенског манастира к нама у Москву за милостињу долазе". У Русији је митрополит Симеон заузимао положај казанског митрополита од 1646. до 1649 године.

Колики је био углед митрополита Симеона у Русији види се и по томе што је био кандидован за патријарха јерусалимског.

СИМЕОН II

О митрополиту херцеговачком Симеону II знамо само захваљујући изради иконостаса манастира Хиландара, 1635.

године, која је учињена захваљујући његовој материјалној помоћи.

СИМЕОН

преписивања минеја од стране јеромонаха Рафаила.

СИМЕОН

На зиду припрате манастира Грачанице налази се запис у којем се помиње кир Симеон.153 Није нам познато о којем се митрополиту Симеону овде ради.

СИМЕОН

У летопису манастира Грабовца, који се данас чува у библиотеци Епархије будимске у Сентандреји, каже се да су за време игумана грабовачког Василија (1649-1664) два грабовачка пострижника постали епископи будимски: Симеон и Виктор. У каталогу епископа будимских који је објављен у календару Српске православне епархије бачке за просту 1942. годину, страна 39-40, Симеон се не помиње.

СИМЕОН

О епископима бачким пре Сеобе под Арсенијем III писали су протојереј Милан Ћирић и епископ бачки Иринеј (Ћирић).

Обојица су знали за митрополита Симеона, али нису знали када је он живео. Милан Ћирић је Симеона стављао после Филипа, Саве и Мардарија, јер није знао када су они живели, а потом Георгија, Михаила и Георгија. За Михаила је навео да је 1651. године „дао моловати стару црквицу у манастиру Ковиљу". Из турског дефтера, насталог од 1640. до 1655. године сазнајемо да је Симеон, владика „ђаура области Бачке и Сомбора и њиховог подручја" дошао после Михаила. Наиме, „дошао је на место монаха именом Михаила, који је свргнут због тога што се према раји није лепо опходио". Митрополит Симеон је 6. јула 1653. године платио Турцима пешкеш у износу од 3.600 акчи.

СИМЕОН

Митрополит струмички Симеон помиње се 1668. године.

Заузимао је катедру струмичких архијереја између митрополита Ананија, 1565, и Јевтимија, 1671, што значи да се није дуго задржавао на овој катедри. Митрополит Симеон (Љубибратић), пострижник манастира Тврдоша, постао је митрополит херцеговачки пре 1681. године.

Као поклоник Господњег гроба од 1681. године називао се хаџијом. Идуће, 1682. године премештен је из Требиња на катедру Београдске митрополије.

Као митрополит београдски, Симеон је 1682. године у манастиру Хиландару својим средствима обновио „камарами и тавани и писанїем"159 пирг светога Јована Крститеља, то јест пирг светога Саве.110 Године 1684. је украси и „пописао" параклис светога Јована Крститеља у кули светога Саве у Хиландару. Његовим трудом окова се једно јеванђеље 1685. године. На положају београдског митрополита остао је до 1690.

године, а „те бурне године склонио се у Боку Которску". „Како се првих година аустријско-млетачкога рата с Турцима доста Срба населило у околини Задра, под вођством свога београдскога епископа, обратила је Конгрегација за пропаганду Римокатоличке цркве нарочиту пажњу овом делу северне Далмације. Ово тим пре што је исти епископ, по доласку у тај крај, прионуо живо да подигне православну цркву. Могло би се мислити да је тај епископ био хаџи Симеон Љубибратић који је из Требиња премештен био на београдску митрополију 1682". Умро је 1697. године.

Симеон је изабран за епископа новоосноване Епархије лепавинско-северинске у другој половини месеца маја 1734.

године. Предлажући га 12. јула 1734. године на потврду, митрополит Викентије каже да је Симеон „не само добар богослов, него је узорног, строгог живота и одан царском дому, па као такав најподобнији и најподеснији за управљање поменутом епархијом". Епископ Симеон је потврђен тек почетком јануара 1735.

године.

Нови епископ лепавинско-северински Симеон рођен је у Варадинском Шанцу (данашњем Новом Саду). Замонашен је у манастиру Раковцу и пре избора за епископа био је егзарх костајничко-зринопољских епископа. Учествовао је, изгледа, 1730. године у буни Крајишника и извесно време провео у затвору. Како је након његовог пуштања из затвора поново сазвао збор народа, премештен је у Карловце.

За епископа Симеона је хиротонисао 12. јула 1734. године митрополит Викентије (Јовановић).

Дошашви у своју епархију у врло тешко време, епископ Симеон је отпочео енергично и свестрано да ради на њеном уздизању у духовном, организационом и економском погледу. У Северину је подигао епископски двор и куповином земље дошао до великог епархијског поседа, којим је обезбедио материјалну егзистенцију своје епархије. Основао је конзисторију и потрудио се око духовног уздизања свога свештенства.

Међутим, ускоро је Силвестар (Ивановић) постао у манастиру Марчи унијатски епископ, владика без пастве, човек без икакве спреме и угледа. Огорчени српски народ је енергично тражио да му се врати манастир Марча, а уплашени унијатски епископ Силвестар је из Марче избегао, поневши собом све манастирске драгоцености. Умро је у избеглиштву пре 10.

децембра 1735. године.

Иако је унијата сасвим нестало, Беч је у току трајања рата са Турцима, крајем 1738. године, донео одлуку да се манастир Марча одузме од православних и преда римокатоличком загребачком бискупу. Када су унијати насилно уведени у манастир Марчу, огорчени Срби ноћу између 17/8. јуна 1739.

године запалише Марчу и том приликом изгоре и црква и манастирски конаци.

„За све ово био је опет окривљен владика Симеон. Против њега је на тражење загребачког бискупа одређена истрага, за време које је чамио у затвору, а кад је пуштен, било му је ограничено кретање".166 Епископ Симеон није дочекао крај истраге. Умро је 16. марта 1743. године у Копривници, а сахрањен је у манастиру Лепавини.

Симеон (Поповић) постао је митрополит самоковски пре 1737. године. За време „великог метежа" 1737. године митрополит Симеон је оклеветан код паше Ћуприли Оглу „да је он дигао Немца на Турчина".167 Зато је од стране Турака „ухваћен као подстрекач народног устанка у Дупници, а затим, после тамновања и мучења, обешен". Митрополит Симеон је обешен 21. августа 1737. године, у недељу, у пети час „и би велико Божије чудо. Приликом првог вешања сломи се уже од главе, прекиде се и тек трећи пут сконча се дух". Када је православна црква у Далмацији одласком епископа Стефана (Љубибратића) за епископа костајничког, 1725, остала обезглављена, појавио се на њеном челу свештеник Симеон Кончаревић.



Pages:     | 1 |   ...   | 84 | 85 || 87 | 88 |   ...   | 103 |
 


Похожие работы:

«О. Н. Дамениа абхазия На рубеже векОв Опыт пОНятийНОгО аНализа санкт-петербург издательство Юридический центр-пресс 2011 ббк 60.56;71.0 (5Абх) д16 редакционная коллегия несерийных изданий Ю.В. Голик (отв. ред.), М.Т. Агаммедов,   Н.А. Винниченко, И.Х. Дамения, И.В. Елисеев,  И.Э. Звечаровский, А.В. Земскова, А.В. Коновалов,  С.Ф. Милюков, А.В. Сальников, А.В. Федоров,  А.А. Эксархопуло Дамениа О.Н. Абхазия на рубеже веков (опыт понятийного анализа). — д16 СПб.: Издательство Юридический...»

«Н. Н. РОЗОВ Рукописная традиция Слова о законе и благодати Прошло уже более полутораста лет, как был обнаружен и введен в научный оборот замечательный памятник литературы Киевской Руси — Слово о законе и благодати, который сразу же привлек к себе внима­ ние исследователей, не ослабевающее до настоящего времени. Без харак­ теристики или упоминания этого произведения не обходится ни одно сов­ ременное исследование по истории Киевской Руси, ни один курс истории нашей страны, не говоря уже об...»

«Николай Викторович Стариков Кто заставил Гитлера напасть на Сталина Кто заставил Гитлера напасть на Сталина: Питер; СПб; 2008; ISBN 978-5-388-00128-3 2 Николай Стариков: Кто заставил Гитлера напасть на Сталина Аннотация Эта книга – о том, кто подтолкнул Гитлера совершить самоубийственное нападение на Сталина. Об истинных творцах и вдохновителях самой страшной катастрофы в истории России – 22 июня 1941 года. Тех, кто давал Гитлеру и его партии деньги и помог им придти к власти. Показывается...»

«12 декабря 1993 года КОНСТИТУЦИЯ РОССИЙСКОЙ ФЕДЕРАЦИИ (с учетом поправок, внесенных Законами Российской Федерации о поправках к Конституции Российской Федерации от 30.12.2008 N 6-ФКЗ и от 30.12.2008 N 7-ФКЗ) Мы, многонациональный народ Российской Федерации, соединенные общей судьбой на своей земле, утверждая права и свободы человека, гражданский мир и согласие, сохраняя исторически сложившееся государственное единство, исходя из общепризнанных принципов равноправия и самоопределения народов,...»

«Печатается по решению Редакционно-издательского совета Белорусского государственного университета Р е ц е н з е н т ы: доктор философских наук Т. Н. Буйко; кандидат психологических наук Т. И. Краснова; кандидат исторических наук Д. В. Карпиевич Полонников, А. А. Очерки истории психологии Беларуси: Теоретико-методологическое П49 исследование / А. А. Полонников. – Минск : БГУ, 2011. – 259 с. ISBN 978-985-518-449-3. В монографии представлены результаты многолетней работы автора по изучению...»

«В ажной задачей современной украинской византинистики остается создание общего информационного и институционального поля, профессиональной среды, которое бы объединяло специалистов-византиноведов из разных регионов Украины, определенным образом интегрировало их научные исследования, посвященные, несмотря на дисциплинарное и тематическое разнообразие, исследованию различных аспектов Византийской цивилизации как во времена существования Византийской империи, так и после ее гибели (работы по...»

«750-летию Кёнигсберга и 60-летию Калининградской области посвящается ОТ ПРОШЛОГО К БУДУЩЕМУ Справочник для тех, кто занимается краеведческой работой с детьми и молодёжью Калининград 2004 УДК 37.036.461(470.26) ББК 74.200.585.44 О-80 Издание осуществлено за счёт средств гранта комитета по делам молодёжи администрации Калининградской области Составление и общая редакция – И.О. Дементьев От прошлого к будущему: Справочник для тех, кто занимается краеведческой работой с детьми и молодёжью / Центр...»

«МИРОШНИКОВ ЮРИЙ ИВАНОВИЧ биобиблиография ученого (к 70-летию со дня рождения) Екатеринбург – 2011 7 Мирошников Юрий Иванович: биобиблиография ученого (к 70-летию со дня рождения) УДК 1(091)+101+012 М60 Мирошников Юрий Иванович: биобиблиография ученого (к 70-летию со дня рождения). Екатеринбург: УрО РАН, 2011. Книга посвящена 70-летию со дня рождения представителя Уральской философской школы, доктора философских наук Ю.И. Мирошникова. Она включает в себя краткую биографию, воспоминания об...»

«© 2004 г. Б.Н. МИРОНОВ СОЦИОЛОГИЯ И ИСТОРИЧЕСКАЯ СОЦИОЛОГИЯ: ВЗГЛЯД ИСТОРИКА МИРОНОВ Борис Николаевич - доктор исторических наук, профессор Санкт-Петербургского государственного университета, научный сотрудник СПб Института истории РАН. Основатели социологии О. Конт, Э. Дюркгейм, Г. Спенсер занимались историей серьезно, М. Вебер - профессионально. Дюркгейм считал, что история и социология обречены стать единой наукой: Мы (социологи. - Б.М.) помогаем выявлению самой причинности в истории, когда...»

«М. М. ПРОХОРОВ К 100-ЛЕТИЮ КНИГИ В. И. ЛЕНИНА МАТЕРИАЛИЗМ И ЭМПИРИОКРИТИЦИЗМ Сто лет назад, в мае 1909 г., была опубликована работа В. И. Ленина Материализм и эмпириокритицизм. Критические заметки об одной реакционной философии, написанная в феврале – октябре 1908 г. Книга написана в сложный исторический период обострения до крайности поляризации в развитии противоположных тенденций прогресса и регресса, восхождения и нисхождения, деградации, представленных разными социальными силами....»






 
© 2013 www.knigi.konflib.ru - «Бесплатная электронная библиотека»

Материалы этого сайта размещены для ознакомления, все права принадлежат их авторам.
Если Вы не согласны с тем, что Ваш материал размещён на этом сайте, пожалуйста, напишите нам, мы в течении 1-2 рабочих дней удалим его.