WWW.KNIGI.KONFLIB.RU

БЕСПЛАТНАЯ ЭЛЕКТРОННАЯ БИБЛИОТЕКА

 
<< HOME
Научная библиотека
CONTACTS

Pages:     | 1 |   ...   | 81 | 82 || 84 | 85 |   ...   | 103 |

«САВА, ЕПИСКОП ШУМАДИЈСКИ СРПСКИ ЈЕРАРСИ од деветог до двадесетог века 1 СРПСКИ ЈЕРАРСИ од деветог до двадесетог века 2 Издавачи: ЕВРО, Београд УНИРЕКС, Подгорица ...»

-- [ Страница 83 ] --

Из натписа на гробном камену у манастиру Ђипши сазнаје се да је ту сахрањен владика Сава, који је поживео 67 година и представио се 3. априла 1778. године, али му се титула не помиње. Епископ Сава рођен је у селу Купинову око 1784. године. У чин презвитера га је рукоположио митрополит београдски Леонтије. Као удов свештеник примио је монашки чин.

Замонашио га је митрополит видински Венедикт. По повратку у Србију постављен је за старешину манастира Боговађе. Након мученичке смрти епископа шабачког Максима (Савића), изабран је на ову катедру 16. априла 1844. Умро је 7. јануара 1847. и сахрањен у шабачкој Саборној цркви.

После низа митрополита грчке народности након окупације Босне и Херцеговине, Свети архијерејски синод Цариградске патријаршије изабрао је за сарајевског миСАВА (Косановић) трополита архимандрита Саву (Косановића), који је хиротонисан у Сарајеву 10. априла 1881. од митрополита рашко-призренског Мелентија, захумско-херцеговачког Игњатија и бококоторског епископа Герасима (Петрановића).

Митрополит Сава рођен је 27. јануара 1839. у селу Миљанићима у Херцеговини. После завршене основне школе у Мостару, уписао се у Београдску богословију и завршио је 1860.

са одличним успехом. Покушао је да продужи своје богословско школовање у Кијеву или Задру, али није успео. Пошто је годину дана провео у Мостару као учитељ, оженио се и рукоположио у чин ђакона и презвитера и у Сарајеву био учитељ, ђакон и парохијски свештеник. Када је остао удов, замонашио се 19. јуна 1872. Исте године га је митрополит Пајсије произвео у чин архимандрита и потом је био надзорник српских школа и вероучитељ у Сарајеву.

Своју епархију затекао је у потпуном нереду. Године 1882.

отвориоје у Сарајеву конзисторију, а крајем исте године и богословију. Како се Сарајевци нису могли сложити где да се гради богословија, митрополит Сава је поклонио своје имање у Рељеву и овде је 1884. године подигнута богословија. Као епархијски архијереј имао је врло много неприлика са римском пропагандом „и јуначки је и мушки одбијао нападе с разних страна стреле на православну цркву".64 Због тога је морао доћи у сукоб са окупационим властима које нису хтеле да узму у заштиту српски народ од прозелитизма надбискупа сарајевског Штадлера, а, са друге стране, и саме власти су иступале против православља, ћирилице и српских школа. Окупациона власту Босније будно пратила све, оне који су имали везе са Русијом, Србијом и митрополитом српским Михаилом који је Бечу мрсио конце. Митрополит Сава је, пак, ишао у Русију ради скупљања прилога за довршење сарајевске Саборне цркве а са митрополитом Михаилом је био у најтешњим везама. Када је гроф Кристоф Мирошовски посетио митрополита Саву и понудио му да са целим српским народом пређе на унију, увређени митрополит, који у Сарајеву није саставио још ни три месеца, упутио је Царској канцеларији у Бечу протест и затражио заштиту од агресивног римокатолицизма. Митрополит је још више био забринут када је сазнао да је у Бечу основано,Друштво за католичење Срба" у Босни и Херцеговини, те је тим поводом својој пастви упутио посланицу и позвао је на опрезност. Бечка влада је забранила даљу полемику и укорила митрополита што се пожалио цариградском патријарху на стање у његовој епархији.

Одговарајући бечкој влади, митрополит је изјавио „да му под овим приликама не преостаје ништа друго него да народу обзнани строги налог којим му влада забрањује одбрану вјере, било говором било писмено, као и распростирање одговора на отворено писмо, како би тиме избјегао сумњу које би се могле појавити у народу".65 После овога од стране бечке владе оргаризована је на све стране кампања против митрополита Саве.

Још је тежим постао његов положај после објављивања његовог чланка у новосадској Застави под насловом „Католицизам у Босни и Херцеговини".

Митрополит Сава је понудио патријарху цариградском Јоакиму оставку на свој положај 26. јуна 1885. године и о томе обавестио земаљску владу за Босну и Херцеговину. Оставка је усвојена 7. септембра исте године, и 21. октобра митрополит је напустио Сарајево и настанио се у Улцињу, где је 13. фебруара 1903. и умро.

Сава (у свету Ђорђе Бараћ) рођен је 1. октобра 1831. године у селу Гњежданима код Новог Пазара, од родитеља Марте и Димитрија. Основно образовање добио је у манастиру Дечанима, где је и замонашен на Божић 1854.године. Рукоположен је од митрополита рашко-призренског Мелентија у чин ђакона 2. марта 1855. године у Дежеву, а у чин јеромонаха 5. марта исте године у храму Светих апостола Петра и Павла на утоки Дежеве у Рашку.

По рукоположењу постао је духовник дечанског метоха у Пироту, одакле га је пут 1861. одвео у Београдску богословију.

За време школовања у Београду борио се на барикадама града када су га Турци јуна 1862. године бомбардовали са Калемегдана.

Када је завршио богословију, постао је учитељ у Пећи. Жељан науке, с благословом митрополита српског Михаила, уписао се у Кијевску духовну академију, коју је завршио са степеном кандидата богословља 1871. године. По повратку из Русије постављен је у августу исте године за ректора Богословије у Призрену. Са овога положаја отишао је 1. јануара 1873. године, када је због турских зулума морао напустити Призрен За време ратова 1876/78. године био је командант дежевскоибарских устаника, а када је дошло до рата са Бугарском, командант другог добровољачког одреда.

Када је наступило примирје, архимандрит Сава учествује у раду Берлинског конгреса 1878. године. По повратку Сава је на дужности администратора епархије врањске, члана ужичке, а потом нишке конзисторије. После одступања митрополита Михаила, био му је понуђен и епископски чин. За епископа жичког посвећен је 3. јула 1889. године.

Као епархијски епископ оставио је одличне извештаје о својим канонским посетама и у истима дао драгоцене податке о манастирима и парохијским храмовима.

У епископу Сави Српска цркваје имала сјајног црквенонародног радника који је активно учествовао у свему ономе што је било на корист тада поробљеном српском народу на Косову, а потом и у ослобођеним крајевима.

Епископ Сава се истакао и као писац, нарочито архипастирских посланица.

Умро је 17. маја 1913. године у Чачку, а привремено сахрањен у манастиру Жичи. По својој изричитој жељи пренет је у манастир Дечане на Видовдан 1936. године.

Епископ Сава (у свету Светозар Трлајић) рођен је 19. јула 1884. у Молу од оца Стефана и мајке Јелисавете, рођ.

Каракашевић. Основну школу завршио је у родном месту, гимназију са великом матуром у Новом Саду и Стару карловачку богословију. Правни факултетје завршио у Београду, а строги судијски испитје положио на правном факултету у Загребу.

Рукоположен је за ђакона 19, а за презвитера 27. јануара 1909.

године од епископа темишварског Георгија. Као парохијски свештеник службовао је у Печки и Башаиду. Почетком 1927.

године изабран је за референта, убрзо и за главног секретара Св.

Арх. Синода.

Као удов свештеник замонашен је 27. октоба 1929. године у манастиру Крушедолу. Убрзо је произведен у чин протосинђела и архимандрита и примљен у статус придворних монаха. Исте године постао је старешина манастира Крушедола и потом изабран за епископа сремског. Хиротонију викарног епископа сремског Саве извршио је 30. септембра 1934. у Срем.

Карловцима патријарх српски Варнава са епископима: тимочким Емилијаном, нишким Јованом, захумско-херцеговачким Тихоном и злетовско-струмичким Симеоном. На овој дужности остао је све до 22. јуна 1938, када је изабран за епископа горњокарловачког. После, смрти епископа пакрачког Мирона, 1941, постао је и администратор Епархије пакрачке.

Почетком Другог светског рата одбио је понуду италијанских окупационих власти да пређе у Београд. Остао је са својим народом, поднео многа понижења и мученички завршио живот 1941. Ни данас се не зна тачно где му се гроб налази.

Сава (у свету Драгослав Андрић) рођен је 14. маја 1939. у селу Душковцима, код Ужичке Пожеге, од оца Веселина и мајке Перунике. Основну школу је завршио у родном месту, а нижу гимназију у Шетоњу. Богословију светога Саве завршио је у Београду, а такође и Богословски факултет Српске православне цркве.

Замонашен је у манастиру Горњаку од игумана Симона (Миличића) и рукоположен за јерођакона од епископа браничевског Хризостома. Све до избора за епископа био је ђакон епископа Хризостома и банатског Висариона, а такође и чиновник Епархијског управног одбора у Вршцу. Изабран је за викарног епископа моравичког у мају 1982. године. У чин презвитера рукоположен је од епископа шумадијског Саве 22.

маја 1982, и произведен у чин протосинђела. За епископа је хиротонисан у Саборној београдској цркви 20. јуна исте године од патријарха српског Германа, епископа шумадијског Саве и тимочког Милутина. Изабран је за епископа врањског 1984, а за епископа браничевског 1991. године. Умро је у Пожаревцу 2.

децембра 1993. године и сахрањен крај Саборне цркве.

Митрополит Саватије помиње се у време деспота Ђурђа Бранковића са којим је заједно организовао рад „на поправци текста" Лествице преподобнога Јована Лествичника, о чему нам је оставио и запис. Рад је завршен 1434. године." Овај рукопис се пре Другог светског рата чувао у манастиру Крушедолу.

Умро је 27. марта 1456. године.

Саватије (Соколовић) наследио је на катедри херцеговачких митрополита свога рођака Антонија (Соколовића) који је 1573.

године постао пећки патријарх. Исте године је митрополит Саватије осветио темељ храма манастира Успенија пресвете Богородице, манастира Пиве.67 На положају херцеговачког митрополита Саватије је остао до свога избора за Пећког патријарха 1585. године. Године 1586. завршена је изградња храма манастира Пиве и исте године је напрасно умро патријарх Саватије.

Митрополит херцеговачки Саватије I помиње се у турском дефтеру бр. 2539, који је заведен под називом „митрополије и епископије у Румелији и Анадолији". Наиме, помиње се његово свргнуће и каже се: „Митрополија ђаура области Херцеговине и њено подручје у обавези монаха Саватија... Споменути је свргнут због тога што се безобразно умешао. На његово место дошао је монах Василије, првобитни бератлија. На основу узвишеног фермана. Из руке Ибрахима Бустанија. Пешкеш 6. акчи приспело дана 16. ребиулевела године 1052 14. јуна 1642.

године."

Из овога произилази да се у епархију светога Василија Острошкога (1639-1671) умешао митрополит Саватије I, за кога се каже да је свргнут „због тога што се безобразно умешао", а на катедру се вратио „првобитни бератлија"6" Василије. То значи да је свети Василије раније имао берат и када се сазнало како је Саватије дошао до митрополитског положаја, збачен је и на своје првобитно место враћен је свети Василије Острошки.

Митрополит Саватије (Руђић) родом је из Пиве.

Претпоставља се да је пре избора за митрополита био 1674.

године игуман манастира Пиве. Митрополитом је постао 1683.

године и у то време се потписивао као „митрополит захумски и полухерцеговачки". Касније се потписивао и као „далматински" односно „приморски".

За време млетачко-турског рата са неколико православних породица населио се у Топлој код Новог. „Касније, Саватије је са Млечанима учестовао у низу битака против Турака". Као митрополит није признао власт наметнутог патријарха у Пећи, већ је одржавао везу са избеглим патријархом Арсенијем III (Црнојевићем). На његов позив узео је учешће у раду народноцрквеног сабора у Кастелу Сечују, у Барањи, када се решавало „о важним црквеним и политичким стварима".70 Патријарх Арсеније га је, иначе, именовао за свога егзарха.

Млетачке власти су својим декретом од 29. јуна 1695.

признале Саватијеву епископску власт на својој територији и одредиле му приходе за његово издржавање. Од 1709. године митрополит Саватије је водио бригу и о православним Србима у Далмацији.

Умро је 16. јануара 1716.

САМУИЛО



Pages:     | 1 |   ...   | 81 | 82 || 84 | 85 |   ...   | 103 |
 


Похожие работы:

«ПОСОБИЕ ДЛЯ ЗВОНАРЕЙ (из опыта практической работы) ВОРОНЕЖ 2006  Колокололитейный завод Анисимова В.Н. Коллектив авторов. Пособие для звонарей (из опыта практической работы). Воронеж,2006. – 44 с. Издание содержит ряд статей, затрагивающих проблемы организации звонов, подборов и развески колоколов, устройства колоколен и ряд других вопросов в области практического прменения колоколов. Предназначается начинающим и практикующим звонарям, а также всем, интересующимся православными колокольными...»

«ПРЕДИСЛОВИЕ 1 Эта книга была написана в 1918—1919 гг. Впервые ее издали в виде иллюстрированных отрывков, затем, после тщательной проверки и доработки, они вышли отдельным изданием в 1920 г. Немало причин побудило автора предпринять в 1918 г. попытку осмыслить ход мировой истории. Это был последний, самый изматывающий год мировой войны, год окончательно го крушения иллюзий. Люди не могли понять: стали ли они свидетелями крушения цивили зации или война знаменовала рождение нового общества. В...»

«r M Ak ycan adem TARX NSTTUTU ba i r y as ? Az i Elml l il ? r M Ak Научный редактор проф. И. БАБАЕВ ycan adem TARX Рецензенты: докт. ист. наук К. Алиев NSTTUTU канд. ист. наук А Фаз ил и ba i...»

«Аннотированный библиографический список Составитель Е. Л. Скрипник Редактор В. М. Овсянникова Художественное оформление Ж. Ю. Масько Компьютерная верстка Е. В. Юпатовой Ответственный за выпуск А. И. Сёмкин Тираж 5 экз. Напечатано на ксероксе ГУ “Витебская областная библиотека имени В. И. Ленина” 210601 г. Витебск, ул. Ленина, д. 8-а Web: www.vlib.by Витебск, 2012 E-mail: vlib@vlib.by — С. 39. УДК 947 + 011/016 351. Телемост Новоуральск — Стерлитамак Недаром помнит ББК 63.3(2)521.1-686 + 91.15...»

«Дмитрий Тренин ИНТЕГРАЦИЯ И ИДЕНТИЧНОСТЬ Россия как новый Запад Москва Издательство Европа 2006 УДК 327 ББК 63.3-3 Т66 Рецензент доктор исторических наук, член-корреспондент РАН, профессор В. Г. Барановский Dmitri Trenin. Integration and Identity: Russia As the 'New West' Электронная версия: http://www.carnegie.ru/ru/pubs/books Книга подготовлена в рамках программы, осуществляемой некоммерческой неправительственной исследовательской организацией — Московским Центром Карнеги при поддержке...»

«С. Н. Темушев ЖИЗНЬ И ТВОРЧЕСТВО В ДВУХ ИЗМЕРЕНИЯХ И ЭПОХАХ (Как сопровождение переиздания монографии советского слависта академика Н. С. Державина) В развитии исторической науки чрезвычайно важным является обращение к творческим достижениям историков (и не только) прошлых лет: многие незаслуженно забытые исследования и столетней давности оказываются очень созвучными современному пониманию вечных проблем истории, в какой-то степени предвосхищают настоящее обращение к ним и даже, возможно, их...»

«Социальная стратификация Представление об интересующих социологов темах дополняют работы по стратификации общества - проблеме, активно исследуемой в российской социологии. Большая часть материалов обсуждалась в ходе проводимой в Сыктывкаре осенью 1996 года Всероссийской конференции Социальная стратификация: история и современность. Статьи демонстрируют различные подходы к изучению социальной структуры с точки зрения классового анализа и ранжирования статусных позиций. СОЦИАЛЬНЫЙ КЛАСС И...»

«Александр Проханов Симфония Пятой Империи Александр Андреевич Проханов Писатель А.А.Проханов обращается к самобытной идее Пятой Империи, к ее спасительным технологиям как средству, которое в состоянии обеспечить будущность и долгоденствие драгоценной русской цивилизации в современном катастрофическом мире. Мистика русской истории такова, что после “великого взрыва”, растерзавшего пространства, начинается странное, на ощупь, собирание расколотого континента. Оторванные конечности, отсеченная...»

«Н. В. Виничук Психология аномального поведения © Издательство Дальневосточного университета 2004 ВЛАДИВОСТОК 2004 г. Оглавление Введение Глава I. Понятие аномального поведения 1.1. Понятие нормы 1.2. Определение аномального поведения 1.3. Понятие патологии 1.4. Дихотомия болезнь — здоровье 1.5. Девиантное поведение 1.6. Сравнительная характеристика поведенческих феноменов Глава II. Объяснение аномального поведения: краткая история 2.1. Первобытные общества: девиантность и сверхъестественность...»

«Последнее слово Бога: постигая Откровение Рэй С. Стеэдмен в соавторстве с Джеймсом Д. Денни Обложка : Рэй Стэдмен начинает свой комментарий следующими словами: Откровение Иоанна Богослова – самая страшная книга в Библии. И в то же время это одна из самых утешающих, ободряющих и радующих книг Библии. C характерной для него и скрупулёзностью доктор Стедмен проводит своих читателей через муки и радости последнего слова Бога. Книга Откровения долго оставалась загадкой для рядового читателя....»






 
© 2013 www.knigi.konflib.ru - «Бесплатная электронная библиотека»

Материалы этого сайта размещены для ознакомления, все права принадлежат их авторам.
Если Вы не согласны с тем, что Ваш материал размещён на этом сайте, пожалуйста, напишите нам, мы в течении 1-2 рабочих дней удалим его.