WWW.KNIGI.KONFLIB.RU

БЕСПЛАТНАЯ ЭЛЕКТРОННАЯ БИБЛИОТЕКА

 
<< HOME
Научная библиотека
CONTACTS

Pages:     | 1 |   ...   | 73 | 74 || 76 | 77 |   ...   | 103 |

«САВА, ЕПИСКОП ШУМАДИЈСКИ СРПСКИ ЈЕРАРСИ од деветог до двадесетог века 1 СРПСКИ ЈЕРАРСИ од деветог до двадесетог века 2 Издавачи: ЕВРО, Београд УНИРЕКС, Подгорица ...»

-- [ Страница 75 ] --

Митрополит Пајсије први пут се помиње 1639. године у натпису на зиду Никољске цркве у порти манастира Мораче, а у вези са осигурањем имовинског права овога манастира.

С обзиром да је Пећка патријаршија за време патријараха Пајсија и Гаврила била у врло тешком материјалном положају, Синод српских архијереја у манастиру Морачи одлучио је 1.

фебруара 1648. године да се затражи материјална помоћ од Русије и Рима. Том приликом је митрополит Пајсије био одређен да иде у Рим. Међутим, овај пут није остварен. Из истих разлога црквени сабор у Будимљу, 1653. једногласно је одлучио да Пајсије иде у Рим. Будући да су са овом његовом мисијом били упознати Турци, они га живог одраше 1654 и забранише да се у Будимљу поставља нов митрополит. Једини помен о митрополиту шабачком и зворничком Пајсију имамо у турском дефтеру насталом између 1640. и 1655. године.

По томе дефтеру Пајсије је плаћао турским грађанским властима пешкеш од 10 дуката. Митрополит Пајсије (Требјешанин), родом из племена са јужне стране Оногошта испод брда Требјесе, заузимао је катедру митрополита Оногошке митрополије пре светога Василија Острошког. Митрополит Пајсије први пут се помиње у једном запису поводом његове посете манастиру Сланцима, где је 1678.

рукоположио три кандидата: у ђаконски и презвитерски чин и јеромонаха Дамаскина поставио за игумана манастира. У једном рукопису манастира Гргетега сачуван је подужи запис митрополита Пајсија из 1680. год. О његовом доласку у манастир Шишатовац на поклоњење „светым и дивним и чудотворним мощем сего светаго и прЕподобнаго тца Стефана".59 Ово је био у исто време и последњи помен о митрополиту Пајсију.

Пајсије I заузимао је катедру преспанских митрополита између Јоасафа, 1709, и Доситеја, који га је наследио 1730.

године. Пајсије II наследио је митрополита Доситеја, али није познато које године, јер је Доситеј био до 1740. а Пајсије се помиње тек 1743. године.61 У сваком случају није дуго био у активној служби, јер се те године помиње већ нови митрополит Партеније.

Након свргнућа митрополита Гаврила (Михајловића) са положаја дабро-босанског митрополита, за новог сарајевског митрополита посвећен је 8. јула 1752. године Пајсије (Лазаревић), архимандрит манастира Пиве. Хиротонију су у Пећи извршили митрополити: нишки Гаврило, ваљевски Пајсије и велешки Дионисије.

За њега је забележено да је био „доиста човјек мирне и попустљиве природе". Умро је у Сарајеву 13. фебруара 1759.

Приликом одласка патријарха пећког Викентија (Стефановића) у Цариград, који је после добијања царске потврде одмах умро „не без подозренија от отрављенија",63 пратио га је епископ ужичко-ваљевски Пајсије, Грк по националности.

Епископ Пајсије постао је пећким патријархом мимо одлуке Светог архијерејског сабора Пећке патријаршије, али је и он после годину дана умро. За њега је забележено да беше „велми благ"64 човек.

Пајсије II наследио је митрополита Кирила. То је могло бити тек око 1793. године, јер је 3. јануара исте године црквена општина у Сарајеву дала митрополиту Пајсију пуномоћ за поправку цркве у Сарајеву која је настрадала у пожару. Митрополит Пајсије рођен је 1806. у Његушу у Берској области, иако неки мисле да је из Кукоша. Отац му је био Грк, а мајка словенског порекла. Школовао се у месту рођења, Цариграду и на Халци.66 По завршетку богословске школе на Халци био је придворни монах у Цариградској патријаршији, писар и учитељ у Галати. Када је Цариградска патријаршија увидела да се у епархије са словенским живљем морају за митрополите слати људи који познаје језике, Пајсије је упућен митрополиту скопском Јоакиму за јерођакона. За викарног епископа врањског, са титулом перистерас, посвећен је 1852. године. Цариградска патријаршија га је 1865. изабрала за митрополита доростолско-червенског, али га паства није хтела примити и зато је био присиљен да живи у Врању и Скопљу. Будући да је митрополит скопски Јоаким 1865/7. године као члан Синода био у Цариграду, скопском епархијомје управљао Пајсије. Митрополитом скопским постао је 1868. У току борбе која је у скопској епархији вођена између патријаршијске и егзархијске странке, Пајсијеје одлучно бранио српску ствар и веома се заузимао за српске школе. Управљао је врањским делом Скопске епархије и Скопском епархијом непуних четрдесет година и био је од свих архијереја ове епархије, почевши од 1766 године, најближи својој пастви код које је остао у најлешој успомени.

Умро је 29. новембра 1892. у Скопљу и сахрањен од цркве Светог Спаса.

После премештаја митрополита дабро-босанског Дионисија у Тузлу, у мају 1872, Цариградска патријаршијаје за новог митрополита дабро-босанског поставила митрополита зворничкотузланског Пајсија. Пре доласка у Тузлу, митрополит Пајсије био је митрополит видински, одакле су га Бугари, зато што је Грк, протерали из Видина, а митрополитски двор разорили.

Митрополит Пајсије је заузимао катедру Дабро-босанске епархије свега две године. Умро је 1874. године. Епископ Пантелејмон рођен је у Карловцима 1. октобра 1795.

Гимназију је учио у Карловцима, философију у Пожуну, а богословију у Карловцима. Течно је говорио јеврејски, латински и грчки. Од 1824/5. до 1820. године заузимао је положај професора богословије у Карловцима. Извесно време био је приватни учитељ деце Петра Чарнојевића, а потом је студирао права у Бечу. На позив митрополита Стефана (Стратамировића) примио је монашки чин у манастиру Раковцу и постављен је за бележника архидијецезалне конзисторије у Карловцима.

На предлог митрополита Стефана (Статимировића) бечки цар је 5. априла 1835. именовао архимандрита раковачког Пантелејмона за епископа далматинског. У то време веома је био жив рад на униаћењу православних Срба у Далмацији. Даровити и учени епископ Пантелејмон морао је напустити Далмацију као и његов претходник епископ Јосиф (Рајачић). Свети архијерејски синод изабраоје епископа Пантелејмона 1836. године за епископа будимског. На овом положају остао је до 1839., а тада је премештен за епископа темишварског.

Умро је у Бечу 10. марта 1851., а сахрањен у храму манастира Раковца.

Партеније (Павловић) рођен је крајем седамнаестог века у Силистрији. Основну школу је учио у свом родном месту, реторику код Георгија Трапезунца у Букурешту, а Аристотелову филозофију код Марка Кипранина. Логику и математику слушао је код јеромонаха Методија у Сијатисту и Костуру. Своја бројна путовања, која су била скопчана и са врло великим непријатностима, описао је у аутобиографији. Замонашен је у манастиру Савини од архимандрита Леонтија, рукоположен у чин ђакона од епископа далматинског Стефана (Љубибратића), а у чин презвитера од митрополита Мојсија (Петровића).

Протосинђелски чин примио је у Пећи од патријарха Арсенија (Јовановића Шакабенте), а у Будиму је 1749. постао архимандрит.

Пре него што је изабран за првог викарног епископа Карловачке митрополије био је учитељ у Рисну, духовник и проповедник, свештеник при српској цркви Св. Георгија у Бечу, где је провео у затвору осамнаест месеци јер је био сумњив бечким властима у политичком погледу. За помоћног епископа митрополиту Павлу (Ненадовићу) хиротонисан је 14. септембра 1751.

Као викарни епископ Партеније је извршио велики број рукоположења мирских и монашких лица, председавао седницама конзисторије и вршио многе епископске функције, па се чак бавио и дипломатијом. Тако је, на пример, известио царицу Јелисавету у Петрограду о гоњењу Срба и српске цркве у Јегри.

„У писму царици Јелисавети, желећи да истакне патње нашега народа, он каже: 'Велику и неизглаголану радост имјели ветхозакони људи, егда увједали што их Јудит и Естир прекраснаја избавили от смертоноснија бједи от врагов и супостатов". Епископ Партеније се бавио и књижевним радом. Написао је тропар и кондак св. Стефану Пиперском, аутобиографију у којој има доста историјских података, описао је бекство патријарха Арсенија IV, превео је са грчког литургију св. апостола Јакова и у стиховима Оду у спомен другог Христовог доласка од византијског цара Лава Мудрог. Умро је 29. априла 1760. и сахрањен у Саборној цркви у Карловцима.

Када је из Призрена протеран митрополит Игњатије, на његово место дошао је 1849. Партеније, бивши митрополит самоски. И поред свог недоличног понашања, „треба изнети и његову бригу о томе да му се паства одржи у православљу, а у месту где је понајвише опасност претила од католичанства... Због неиспуњавања материјалнх обавеза према Цариградској патријаршији, Св. синод у Цариграду повукао га је 1854. године на Метеоре где је и умро.

Катедру Нишавске епархије Партенијеје заузео 1869. године.

За његово време је исликан иконостас Студенске цркве, што се види из записа над јужним вратима ове цркве. После оставке митрополита велешко-дебарског Поликарпа, на његово место изабран је дотадашњи викарни епископ дојрански Партеније. Нови митрополит није успео након свога доласка на епархију ниједанпут да прође кроз своју епархију.

Зато му је Цариградска патријаршија изабрала викарног епископа у лицу Србина јеромонаха Варнаву (Росића), са титулом епископ главинички. Митрополит Партеније је и даље носио титулу митрополита дебарског, али се убрзо повукао у Цариград на дужност члана Светог синода. Последњи помен о њему имамо из 1913. године када је учествовао у доношењу одлуке, заједно са осталим синодалима, о установљењу митрополије Дарданела и Лампсаке. Епископ Пахомије помиње се у једном поменику из времена деспота Стефана Лазаревића, али без назива епархије. Пахомије је посвећен за епископа од митрополита смедеревског Павла, који је покушао да у Српској цркви васпостави редовно стање. Искључен је из Цркве и анатемисан, јер је хиротонију примио из руку митрополита Павла и пристао уз њега у намери да се обнови Српска патријаршија. Пахомије се помиње као митрополит скопски у синодалним актима Охридске архиепископије из 1528. и 1532. године. Митрополит белоцрквански Пахомије помиње се као учесник Охридског сабора 1532. године, који је анатемисао митрополита Павла Смедеревца. Епархија митрополита Пахомија звала се раније Топличка, а од 16 века Белоцркванска.

Митрополит хвостански Пахомије по рођењу је био Грк77 и за „време патријарха Макарија задржао свој положај".78 За њега познати сликар Лонгин каже да је „веома књижеван, седих власи, разуман". Помен о њему имамо из 1566. године, када је осветио један антиминс који је израдио Зограф Лонгин.

Митрополит Пахомије наследио је на катедри цетињских митрополита Ромила око 1568. године.

Будући да су манастири у Црној Гори за време Скендер-бега Црнојевића „били уписани у турске дефтере, да су плаћали порез одсеком (мукату) и да су калуђери имали турске хуџете на риболове и друга имања", митрополит Пахомије био је присиљен да у другој половини шеснаестог века пође у Цариград да би заштитио риболов Комског и Цетињског манастира. Није познато докле је митрополит Пахомије остао на трону цетињских митрополита. Радослав М. Грујић 1573. године помиње као новог митрополита Ђерасима."

Пахомије (у свету Павле Кнежевић) рођен је у Будиму од родитеља Саре и Петра око 1727. године. Словенску и латинску школу завршио је у родном месту, а универзитет у Халеу и Кијеву. Рукоположен је у чин ђакона 5. децембра 1754. године од викарног епископа Партенија (Павловића). Замонашен је у манастиру Раковцу од митрополита Павла (Ненадовића) 14. маја 1755. године. Исти митрополит га је рукоположио 6. јула 1757. године за јеромонаха и поставио за сремског егзарха.

За архимандрита раковачког Пахомије је произведен 15.

септембра 1769. године од митрополита Јована (Ђорђевића).83 За епискрпа арадског је изабран 24. децембра 1769, а посвећен 28.

марта 1770. године.

Умро је у Араду 8. маја 1783. године и сахрањен у арадској Саборној цркви.

ПЕНАРЕТ



Pages:     | 1 |   ...   | 73 | 74 || 76 | 77 |   ...   | 103 |
 


Похожие работы:

«КРАЄЗНАВСТВО ПИРОЖКОВ Г. П. РОДИНО(КРАЕ)ВЕДЧЕСКИЕ ТЕХНОЛОГИИ И КУЛЬТУРОЛОГИЗАЦИЯ ОБРАЗОВАНИЯ В статье впервые в литературе представлен анализ как проверенных временем, так и инновационных родино(крае)ведческих образовательных технологий, направленных на формирование специалиста как человека культуры. Апробированные в процессе педагогической практики и работы автора над научно-образовательной программой Тамбовского центра краеведения История и культура Тамбовского края традиционные...»

«Лещенко И.В.1, Скоромец Н.М.1, Мотус И.Я.2, Голубев Д.Н.2, Гринберг Л.М.1 1 ГОУ ВПО Уральская государственная медицинская академия МЗ и СР РФ 2 ФГУ Уральский НИИ фтизиопульмонологии Минздравсоцразвития России HISTORY OF FORMATION AND DEVELOPMENT OF PULMONOLOGY AND PHTHISIOLOGY IN THE MIDDLE URAL Leshchenko I.V., Skoromets N.M., Motus I.Ja., Golubev D.N., Grinberg L.M. История – это наука. В истории скрыты все загадки Киай Кодко Резюме В данной статье представлен исторический обзор становления и...»

«Ислам: очерки по христианскому сравнительному богословию Рецензенты: протоиерей Олег Стеняев богослов, руководитель центра реабилитации жертв нетрадиционных религий им. А. С. Хомякова, Москва Деревянко Константин Васильевич кандидат философских наук, доцент кафедры прикладной философии и теологии ВНУ им. Даля, Луганск Данная версия текста существенно дополнена в сравнении с последним изданием: Нофал Ф. О. Ислам: очерки по христианскому сравнительному богословию. — LAP Lambert Academic...»

«Комментарии А. Милюкова к книге Л. Б. Вишняцкого История одной случайности или Происхождение человека Из материалов последнего времени, посвященных происхождению человека, мое внимание привлекла книга Леонида Вишняцкого, научного сотрудника Института истории материальной культуры РАН. Открыв книгу, я обнаружил ряд интересных моментов. Во-первых, ее автор к моей тайной радости оказался еще не самым закоренелым догматиком из числа тех, кто ко всему подходит с эволюционной рулеткой и у кого...»

«НЕМЦЫ В САНКТ-ПЕТЕРБУРГЕ БИОГРАФИЧЕСКИЙ АСПЕКТ XVIII–XX вв. Выпуск 7 Санкт-Петербург 2012 Электронная библиотека Музея антропологии и этнографии им. Петра Великого (Кунсткамера) РАН http://www.kunstkamera.ru/lib/rubrikator/03/03_05/978-5-88431-208-1/ © МАЭ РАН ББК 63.3(2) УДК 94(470.23-25):929(=112.2)17/21 Н50 Утверждено к печати Ученым советом МАЭ РАН Рецензенты: к.и.н. А.А. Алимов, к.и.н. Ю.В. Бучатская Н50 Немцы в Санкт-Петербурге: Биографический аспект. XVIII–XX вв. Вып. 7 / Отв. ред. Т.А....»

«БРЕНД АМЕРИКА МАТЬ ВСЕХ БРЕНДОВ КАК КУЛЬТУРНЫЕ ЦЕННОСТИ ОДНОЙ НАЦИИ ЗАВОЕВЫВАЮТ СЕРДЦА И УМЫ МИЛЛИОНОВ ЛЮДЕЙ В ДРУГИХ СТРАНАХ БЛАГОДАРЯ ПРАВИЛЬНО ПОСТРОЕННЫМ МАРКЕТИНГОВЫМ СТРАТЕГИЯМ УДК 008 ББК 65.0+66.0 А11 Анхольт С., Хильдрет Д. Бренд Америка: мать всех брендов/ Саймон Анхольт, Джереми Хильдрет. — М.: ООО Издательство Добрая книга, 2010. — 232 с. ISBN 978-5-98124-405-6 Перевод: А. Дадыкин Государства – самые влиятельные бренды на мировом рынке, и не было в истории бренда столь...»

«Дисциплина ИСТОРИЯ Направление подготовки 110400.62 Агрономия Селекция и генетика Профиль подготовки сельскохозяйственных культур Квалификация (степень) Бакалавр выпускника Нормативный срок 4 года обучения Форма обучения Очная Количество часов в т.ч. по семестрам Всего 1 2 3 4 5 6 7 8 Общая трудоемкость 3 3 дисциплины, ЗЕТ Общее количество часов 108 108 Аудиторная работа – всего, 54 54 в т.ч.: лекции 18 18 лабораторные практические 36 36 Самостоятельная работа 54 54 Количество рубежных 3 3...»

«60-летию Великой Победы посвящается ЮБИЛЕЙ ВЕЛИКОЙ ПОБЕДЫ: канун возрождения и развития российского патриотизма ВОЛГОГРАД, 2005 Авторский коллектив: А.Н. Вырщиков, д.п.н., профессор (руководитель), М.М. Загорулько, д.э.н., профессор, М.Б. Кусмарцев, к.п.н., доцент, Е.А. Рыжов, Б.Г.Усик. Под общей редакцией : Рецензент: Ю.П. Квятковский, директор Российского государственного военного историко-культурного центра при Правительстве Российской Федерации (Росвоенцентр) Данное научное издание...»

«Туве Янссон Муми-папа и море Серия: Муми-тролли – 7 Туве Янссон: Муми-папа и море Аннотация Вот история, в которой для каждого из нас найдется роль. Госпожа Туве Марика Янсон сочинила ее в 1965 году. Что бы нам, а лучше тогдашним детям — сразу ее прочитать! Но все достояние империи пошло на железный занавес от муми-троллей. Туве Янссон: Муми-папа и море Туве Янссон Муми-папа и море Глава 1 СЕМЬЯ В ХРУСТАЛЬНОМ ШАРЕ Однажды вечером в конце августа Муми-папа гулял в своем саду, чувствуя себя...»

«РЕВОЛЮЦИЯ НЕ ВСЕРЬЕЗ Квазиреволюционеры существуют ровно столько времени, сколько существуют революции. Они морочат всем и своим и чужим - голову, путаются под ногами у революции, отравляют общественную атмосферу мелким честолюбием, своим сектантством, мещанской трусостью или же мелкобуржуазным авантюризмом, склочничеством, догматизмом, демагогией, умственной ограниченностью кто чем может, тот тем и отравпяет. Словом, виснут на ногах у революционного субъекта в периоды революционного подъема,...»






 
© 2013 www.knigi.konflib.ru - «Бесплатная электронная библиотека»

Материалы этого сайта размещены для ознакомления, все права принадлежат их авторам.
Если Вы не согласны с тем, что Ваш материал размещён на этом сайте, пожалуйста, напишите нам, мы в течении 1-2 рабочих дней удалим его.