WWW.KNIGI.KONFLIB.RU

БЕСПЛАТНАЯ ЭЛЕКТРОННАЯ БИБЛИОТЕКА

 
<< HOME
Научная библиотека
CONTACTS

Pages:     | 1 |   ...   | 71 | 72 || 74 | 75 |   ...   | 103 |

«САВА, ЕПИСКОП ШУМАДИЈСКИ СРПСКИ ЈЕРАРСИ од деветог до двадесетог века 1 СРПСКИ ЈЕРАРСИ од деветог до двадесетог века 2 Издавачи: ЕВРО, Београд УНИРЕКС, Подгорица ...»

-- [ Страница 73 ] --

90 Владимир Мошин, Исто, 91 Марија Јанковић, Епископије и митрополије Српске цркве у средњем веку, Београд 1985, 43.

92 Исто,157.

93 Љ. Ковачевић, Светостефанска хрисовуља, Споменик Српске краљевске академије IV, Београд 1890, 10.

94 Исто.

95 Мирјана Шакота, Ризница манастира Бање, код Прибоја, Београд 1981, 12.

96 Љуб. Стојановић, Стари српски записи и натписи, I, 55.

97 Мирјана Шакота, исто 12.

98 Љуб. Стојановић, Стари српски записи и натписи, III, 4935.

99 Владимир Мошин, исто, 100 Марија Јанковић, исто 150.

101 Радмила Тричковић, исто 151.

102 Исто 152.

103 Исто.

104 Љуб. Стојановић, Стари српски записи и натписи, II, 3163.

105 Азбучник Српске православне цркве по Радославу Грујићу, 156.

106 Иларион Зеремски, Темишварски епископ Никола Димитријевић и паљење његове резиденције и цркве, Гласник Историског друштва у Новом Саду V, Сремски Карловци 1932, 89.

107 Р. Грујић, Из писама Николе Димитријевића, епископа темишварског, 1737, 1738. и 1739. године, Гласник Историског друштва у Новом Саду, III Сремски Карловци 1930, 468.

108 Исто, 469.

109 Д. Р., Николај Мандић, српско-православни митрополит дабро-босански, Српски Сион, Срем. Карловци 1907, 471-473.

110 Николај, епископ охридски, Ускршњи поздрав свештенству и народу у Америци, Црквено звоно, Гери, Индијана, април 1921, 2.

111 Марко С. Марковић, Николај Велимировић (1880-1956), најзнаменитијих Срба, Београд 1993, 519-520.

112 Епископ Хризостом, Народна хришћанска заједница, Српска православна црква 1920-1970, Београд 1971,361.

113 Исто, 353.

114 Марко С. Марковић, исто 520.

115 Исто, 519.

116 Др Ђоко Слијепчевић, Историја Српске православне цркве, II, Минхен 1966, 664-665.

117 Марко С. Марковић, Исто 521.

118 Блажено упокојени Николај, епископ захумско-херцеговачки, Гласник Српске православне цркве, Београд 1943, 38-39.

119 Љуб. Стојановић, Стари српски записи и натписи, III, 4950.

120 Исто, I, 250.

121 Миодраг Ал. Пурковић, Српски патријарси средњега века, Диселдорф 1976, 144.

122 Исто, 145.

123 Павле Ивић и Милица Грковић, Дечанске хрисовуље, Нови Сад 1976, 180.

124 Душан Т. Батаковић, Дечанско питање, Београд 1989, 63.

125 Иларион, епископ горњокарловачки, Српска црква под Охридском архиепископијом, 221.

126 Исто, 263.

Податке о епископу Павлу, последњем познатом нам епископу рашком, пружио је Данило, потоњи архиепископ српски, од кога сазнајемо да је Павле био присутан на самрти краљице Јелене, која га је веома поштовала. Митрополит смедеревски Павле први пут се помиње у посланици александријског патријарха Јоакима архиепископу охридском Прохору између 17. априла и 31. августа 1530. године.

Из посланице се сазнаје да је патријарх Јоаким о Ускрсу те године у Јерусалиму сазнао од српског јеромонаха Германа „о скандалЕ иже въ сръблїехъ бываемаа некоего Павла разорника".3 Међутим, Павле је морао раније постати смедеревским митрополитом и његова акција на успостављању редовног стања у Српској цркви почела је доста раније.

Митрополит Павле је живо радио на обнови Пећке патријаршије и за то је придобио не само виђеније Србе већ и турске власти, и на тај начин „пекскую цръковъ... и инїи цръквЕ сече охридскїе епархие". По наређењу цариградског патријарха Јеремије састао се у Охриду 13. марта 1532. године сабор чији је задатак био да онемогући намеру митрополита Павла. Међутим, Павле не само да се није обазирао на одлуке овога сабора којима је одлучен од цркве заједно са својим присталицама, већ је успео да архиепископа Прохора баци у тамницу. У исто време митрополит Павле је хиротонисао нове епископе и поставио их на катедре оних епископа који га нису хтели признати. Када се Прохор ослободио тамнице, издејствовао је од султана повељу о успостављању јединства у Архиепископији охридској и у вези са њом сазвао нови сабор 20. јула 1541. године. На овом сабору, у чијем су раду, поред Прохора, учествовали и патријарси антиохијски Михаило и јерусалимски Кирил, Павле је коначно осуђен и изопштен. Проклетство је бачено и на епископе које је Павле посветио: лесновског Неофита, зворничког Теофана и кратовског Пахомија.

После десетогодишње борбе и неуспеха обнављања Пећке патријаршије, 1541. године митрополит Павле је путовао „по Русији, Пољској и Влашкој и скупљао милостињу. Он се тамо представљао као архиепископ српски и говорио је, како је „имал велику нужду и плененїе тъ Турци". Од пољског краља и влашког војводе добио је нарочити „лист", којим му се допушта пролазак кроз њихову државу „мирно без всакое забаве".5 Докле је живео и где је умро митрополит Павле није нам познато.

Митрополит Павле је први познати нам архијереј зворнички из друге половине шеснаестог века, који је 1561. у старој цркви манастира Петковице оставио запис о себи потписавши се „смирени Павле по милости Божјој митрополит зворнички".6 На катедри епархије зворничке задржао се доста дуго и то у време када су смене архијереја биле врло честе.

О митрополиту битољском Павлу није се ништа знало све док Радослав М. Грујић није пронашао његов антиминс у северној Хрватској. Антиминс потиче из 1616. године и освећен је „за храм пресвете Богородице у једном месту Битољске епархије, чије име у натпису није означено, – а дато је право да се на њему може обављати лшургија по целој митрополитовој области..." Епископ „српски" Павле живео је „у манастиру кнегиње Кортецке" када га је посетио епископ вршачки и темишварски Антоније у Русији, око 1620. године.

митрополит херцеговачки и милешевски 1744.

Једини помен сачуван о Павлу је у вези са антиминсом који је осветио 7. јула 1744. године, а сачуван је у ризници манастира Савине." Павле је, изгледа, последњи митрополит херцеговачки који се потписивао и милешевски, јер му је резиденција била у Милешеви, те се као чувар гроба светога Саве називао и милешевским.

Павле (у свету Петар Ненадовић), митрополит карловачки, рођен је 14. јануара 1703. у Будиму, у доњој вароши званој Табан, од родитеља Јелисавете (Стане) и оца Ненада Илића. По оцу назвао се Ненадовић. Петар је у родном месту завршио српске, немачке и латинске школе. Већ 1721. године постао је писар у будимском магистрату.

ПАВЛЕ (Ненадовић) На позив митрополита Мојсија (Петровића) ступио је у дворску службу и 30. јануара 1726. рукоположен је у карловачкој цркви Св. апостола Петра и Павла у чин ђакона, а на Арханђеловдан 1728. митрополит Мојсије рукоположио га је у чин презвитера у Саборној београдској цркви и поставио за свога егзарха.

Замонашен је у манастиру Раковцу. Године 1732. постао је администратор упражњене Епархије сечујске и осијечке, која је доцније спојена са Епархијом будимском.

Већ као ђакон био је Павле 1727. године у пратњи митрополита Мојсија када је овај обављао у Бечу неке црквенонародне послове. У новембру 1732. једногласном синодском одлуком постављен је за главног егзарха, а две године доцније као народни посланик постављен је за пуномоћника, намесника и економа у Карловцима и Београду.

Патријарх Арсеније IV именоваоје Павла 1737. године за свог главног егзарха, а 25. априла 1742. посветио га је у Саборној карловачкој цркви за епископа горњо-карловачког. Потврђен је од царице Марије Терезије тек 6. априла 1744. На овом положају остао је шест година. Наиме, 1748. године епископ Павле је премештен за епископа арадског, али пре него што се преселио у Арад буде изабран 16. јула 1749. за митрополита карловачког.

Новом митрополиту, једном од најпросвећенијих карловачких митрополита, прва брига је била „да запустеле школе његових претходника Мојсија Петровића и Вићентија Јовановића поново оживи, реорганизује и развије".9 У том циљу основао је Покровобогородичне школе, чије је издржавање пало на терет посебног фонда у који су се сливали прилози свештенства и народа. Овај школски фонд до краја његовог живота нарастао је до пет милиона круна „и подмиривао је многе просветне потребе Срба у бившој Карловачкој митрополији". Рад митрополита Павла „на подизању културе и просвете међу аустроугарским Србима био је од епохалног значаја. Од то доба, управо, јавља се међу Србима више интерес за просветом, књижевношћу и науком; од тада у српском друштву све се јаче осећала струја новога живота". Из његове оставине основан је Неприкосновени фонд који је такође нарастао до 5 милиона круна, а служио је за подмирење разних црквених потреба. Захваљујући митрополиту Павлу основани су и други фондови Карловачке митрополије чија су знатна средства постојала све до Другог светског рата.

Знајући да се само образовано свештенство може борити са безобзирном унијатском пропагандом, митрополит Павле сејош као епископ горњокарловачки заузео да се подигне ниво образованости свештенства у овој осетљивој епархији те је отворио клирикалне школе у Плашком и у Залужници, а касније као митрополит у Карловцима.

Као сјајан организатор установио је конзисторије, епархијске и митрополитску архиву и библиотеке, саградио је Саборну цркву у Карловцима, за коју је дао више од две трећине материјалних средстава, и из темеља обновио манастир Гргетег, добро карловачких митрополита.

Посебну пажњу поклонио је манастирима уводећи киновијски начин живота, забранивши просјачење и наредивши да се 1753. године изврши генерална визитација свих манастира.

Митрополит Павле је за време свога управљања Карловачком митрополијом морао да издржи тешку борбу са грађанским властима које су радила на унијаћенку Срба у Хрватској и Румуна у Ердељу. „Горњокарловачком православном владици Данилу Јакшићу био је забрањен обилазак верника у Жумберку, сви они свештеници, калуђери и граничари који су одбијали унију, годинама су били тешко малтретирани, све док нису ставили своје крстове на подметнуте им изјаве о признавању унијатских епископа. Народне тужбе, молбе епископа Јакшића и интервенције митрополита Ненадовића на двору, остале су без резултата, јер су и царица и њена околина интимно желели да 'шизматици' буду преведени у 'јединоспасавајућу' веру католичку". Жалећи се на све невоље које од државних власти и унијата подносе због своје православне вере, ердељски Румуни у писму митрополиту Павлу, између осталог, кажу: „О сем жалимо и плачемо ми Власи обрјетајушчисја у Ердељу и труждајемсја содержати закон восточнии от толикаго наказанија не вјеми и что да сотворимо, от которих будем и писати понеже всја не можем писанију предати". Православни Румуни из Појана, Сибијела, Жина, Карпениша и осталих места још се теже жале митрополиту Павлу и кажу:



Pages:     | 1 |   ...   | 71 | 72 || 74 | 75 |   ...   | 103 |
 


Похожие работы:

«Введение Экомузеи (этноэкологические музеи-заповедники) – это разновидность музеев под открытым небом, в которых архитектурно-этнографические, археологические, естественно-исторические памятники восстанавливаются на первоначальном их местонахождении в естественной жизненной природной среде, в привычном окружении человека. Сам термин экомузей впервые употребил в 1971 г. на Девятой генеральной конференции ИКОМ, а затем ввел в научный оборот французский музеолог Юг де Варин [Варин, 1985, с. 5]....»

«Русистика Сборник научных трудов Выпуск 13 Основан в 2001 году УДК 811.161.1 ББК 81.2 Рус Редакционная коллегия: Л. А. Кудрявцева (главный редактор), д-р филол. наук, проф. (Киев); Е. А. Андрущенко, д-р филол. наук, проф. (Харьков); Г. Ю. Богданович, д-р филол. наук, проф. (Симферополь); И. Т. Вепрева, д-р филол. наук, проф. (Екатеринбург); М. М. Гиршман, д-р филол. наук, проф. (Донецк); В. В. Дубичинский, д-р филол. наук, проф. (Харьков); Л. П. Иванова, д-р филол. наук, проф. (Киев); О. С....»

«М. М. Голубчик M. M. Golubchik Аннотация. Статья посвящена анализу цивилизации как геопространственной системы. Изучены основные мировые цивилизации: индуистская, китайско-конфуцианская, японская, исламская, негро-африканская, западноевропейская, латиноамериканская, православная. Проанализированы история их возникновения, особенности религии и культуры, рассмотрены многочисленные памятники духовной и материальной культуры. Список ключевых понятий: цивилизация, культура, развитие, религия,...»

«11. ·&EПAI&OPI 1. IООФС НА KPAIO 3(МПИ (ОГНЕННАЯ ЗЕМЛЯ :и ПАТАГОНИЯ) ИЗДАТЕЛЬСТВО ссМЫСЛЬ МОСКВА 1969 91(И7) Д-29 ГЛАВНАЯ РЕДАIЩИЯ ГЕОГРАФИЧЕСКОй ЛИTEPATVPqi Rниrа подготовлена ПРИ 'УЧАСТИИ ИНСТИТУТА ЭТНОГРАФИИ АН СССР JEAN DELABORDE UND DR. HELMUT LOOFS АМ RANDE DER WELT (PATAGONIEN UND FEUERLAND) BERLIN Перевод с немецкого И. С. САМЬIЛИНОй и О, В. МИХЕЕВОЙ Авт.ор послесловия Б. В. АНДРИАНОВ Фо то авто р ов Делаборд Ж. и Лоофс Х. Д29 На краю земли. (Огненная Земля и П атаrония). Пер. с нем.,...»

«1 Новости образования Последний звонок прозвенит для более чем 50 тысяч школьников Москвы 24.05.2013 РИА Новости http://www.ria.ru/moscow/20130524/939132880.html...»

«От автора Эта книга – о Свободе Выбора. Она для тех, кто хочет сам, без посредников, познать истину, часто скрытую от нас под наслоениями чьих-то сознательных или невольных заблуждений, фантазий и откровенной лжи. Автор стремился предоставить всем, для кого важна духовная составляющая бытия, пищу для размышлений: в кого, почему и зачем он верит. Ведь это очень важно - дать возможность каждому из нас осуществить свое Священное Право Свободного Выбора беспрепятственно и осознанно, с пониманием...»

«ОРДЕНА Г. В. Вилинбахов Награды России ОРДЕНА Ф и л о л о г и ч е с к и й факультет С а н к т - П е т е р б у р г с к о г о государственного университета Санкт-Петербург 2006 Издание выпущено при поддержке Комитета по печати и взаимодействию со средствами массовой информации Санкт-Петербурга ББК 63.3 B44 Ответственный редактор В. В. Яковлев Вилинбахов Г. В. Награды России. Ордена. — СПб.: Филологический ф-т СПбГУ, 2006. — 160 с. с илл. ISBN 5-8465-0613-5 Книга государственного герольдмейстера...»

«OCR by Інститут високих технологій КНУ імені Тараса Шевченка http://iht.univ.kiev.ua 122 КІЕВСКАЯ СТАРИНА. Маркевича и Бантышъ-Каменскаго (изд. 1842 г.), въ простот души и не подозрвая, что эти историки давнымъ-давно потеряли всякій ученый кредите, да къ нимъ присоединилъ столь же малонадежные въ научномъ отношеніи...»

«Мирошников Юрий Иванович: биобиблиография ученого (к 70-летию со дня рождения) Екатеринбург – 2011 Часть 2 С КОЛЛЕГАМИ ЗА КРУГЛЫМ СТОЛОМ ИСТОРИЯ НАУКИ В ЛИЦАХ И ИДЕЯХ У каждой академической структуры, помимо ее прямых задач и обязанностей, есть еще одна – нынче такие задачи принято именовать миссией. Это защита и пропаганда науки, научного мышления. Иногда, к сожалению, она требует от сотрудников не очень-то приятных бесед с изобретателями очередных вечных двигателей или способов извлечения...»

«Кафедра всемирной истории и международных отношений УЧЕБНО-МЕТОДИЧЕСКИЙ КОМПЛЕКС ДИСЦИПЛИНЫ ЭКОНОМИЧЕСКАЯ ДИПЛОМАТИЯ В УСЛОВИЯХ ГЛОБАЛИЗАЦИИ Основной образовательной программы по направлению подготовки 032300.62 – Регионоведение (вид подготовки Страны Северной Америки) Благовещенск 2012 УМКД разработан Журавель Натальей Анатольевной, к.и.н.; Косихиной Светланой Степановной, к.и.н., доц. Рассмотрен и рекомендован на заседании кафедры ВИиМО Протокол заседания кафедры от _ _ 2012 г. № И.о. зав....»






 
© 2013 www.knigi.konflib.ru - «Бесплатная электронная библиотека»

Материалы этого сайта размещены для ознакомления, все права принадлежат их авторам.
Если Вы не согласны с тем, что Ваш материал размещён на этом сайте, пожалуйста, напишите нам, мы в течении 1-2 рабочих дней удалим его.