WWW.KNIGI.KONFLIB.RU

БЕСПЛАТНАЯ ЭЛЕКТРОННАЯ БИБЛИОТЕКА

 
<< HOME
Научная библиотека
CONTACTS

Pages:     | 1 |   ...   | 55 | 56 || 58 | 59 |   ...   | 103 |

«САВА, ЕПИСКОП ШУМАДИЈСКИ СРПСКИ ЈЕРАРСИ од деветог до двадесетог века 1 СРПСКИ ЈЕРАРСИ од деветог до двадесетог века 2 Издавачи: ЕВРО, Београд УНИРЕКС, Подгорица ...»

-- [ Страница 57 ] --
Митрополит Максим се помиње први пут 1632. године. „Сви до сада објављени извори тичу се раздобља од 1632. до 1637.

године и, углавном, указују на његову бригу за спасавање и откупљивање црквених књига". Светозар Душанић је претпостављао да је Максим на своју дијецезу дошао „у кратком временском раздобљу између 1629. и 1632".34 Иначе, Максим „за себе каже да је: 1) митрополит Расу, 2) митрополит Новопазарски и ереј варевски, 3) Новопазарски владика и 4) митрополит Рашки". Митрополит Максим је 8. децембра 1632. године откупио Четвороеванђеље које „беше под залогом".36 Поред два записа митрополита Максима, Еванђеље је имало отисак његовог печата „где двојица светитеља између себе држе црквицу, и записом његовог предшасника на катедри рашких архијереја, митрополита Симеона, из 1547".37 Еванђеље је било некада у власништву протојереја Лазара Давидовића, у Будви, а 1941. године је изгорело у Народној библиотеци у Београду.

Као љубитељ књиге, Максим је 27. марта 1635. године откупио књигу Панегирик, с тим да се иста врати манастиру којемје и припадала." „За Панегирик је платио 300 аспри, што значи много мање него 1632. за Четвороеванђеље, које се налазило код проте Лазара Давидовића у Будви. Већа потреба за еванђељем него за панегирицима, а свакако и богатија опрема Еванђеља, а можда и његова илуминација, утицали су бесумње на разлику у цени". Исте године је митрополит Максим „откупио штампани триод, који се налазио у залогу. Нажалост, и ова је књига изгорела у београдској Народној библиоотеци од немачког бомбардовања 1941. На њој се он потписао као 'новопазарски владика'." Последњи запис, али не и помен, митрополита Максима имамо од 1. марта 1637. године. Запис је сачуван у Следовалном псалтиру манастира Савине. У овом запису, који потиче од самог Максима, он каже за себе да је „митрополит Расу". Толико смо знали о митрополиту Максиму до 1968. године, када је о њему писао Светозар Ст. Душанић. Међутим, из турских извора, објављених 1980. године сазнајемо да је Максим у два маха био новопазарски митрополит и да је последњи помен о њему од 3. августа 1649. године.

Наиме, Максим је постављен за митрополита „ђаура области Новога Пазара и Сенице и Влчитрна, и Брвеника, и Беласице [... ] на основу писма пећког патријарха".42 Том приликом је Максим платио пешкеш у износу од 45 дуката, а онда је дошло до одвајања Вучитрна с Беласицом у посебну митрополију:

„Наређено је да се постави посебан митрополит." Приликом ступања на престо султана Ибрахим-хана, митрополит Максим је узео нови берат и за њега платио, 28.

априла 1640. године, 6.000 акчи.44 Три године доцније „речени Максимје свргнут",45 што заиста сведочи „о тешком раздору унутар српске црквене јерархије", како је приметила Радмила Тричковић.46 На његово место је дошао Гаврило који се на катедри митрополије Новога Пазара и Нове Вароши задржао до 1649. године, а потом на истој опет видимо митрополита Максима за кога је забележено да је „узео нов берат о ступању на престо султана Мехмед-хана, сина Ибрахим-хана. Дао лично, својом руком, пешкеш: 6. акчи" 3. августа 1649. године. То је у исто време и последњи помен о митрополиту Максиму.

МАКСИМ

У турском дефтеру који садржи податке о српскимјерарсима од 1640. до 1655. године помиње се Максим као митроплит „ђаура области Коморана, и Сексара [Сексарда], и Мохача и Симонторне [Шимонторне ], спадају под Будимски ејалет". У дефтеру није означен датум плаћања пешкеша у износу од 800 акчи.

МАКСИМ II

Иларион Руварац у својој познатој студији О хумским епископима и херцеговачким митрополитима до године 1766 не помиње митрополита Максима који је носио титулу митрополита херцеговачког односно милешевског, чије је седиште било у манастиру Милешеви. Као митрополит полухерцеговачки он је у својој епархији имао и манастире Вранштицу, Морачу, Свету Тројицу у Пљевљима и Дубочицу.

Међутим, Нићифор Дучић и Радослав Грујић су знали за митрополита Максима као наследника митрополита Лонгина.

Максим је „на основу арза монаха Пајсија, пећког патријарха" постављен на митрополију „ђаура Препоља, и Пљеваља, и њене области". Пешкеш у износу од 2.500 акчи платио је 27. децембра 1643.

године и тек тада је могао ступити на дужност.

Максим (Скопљанац), рашки митрополит, постао је пећким патријархом у време када се његов претходник, патријарх Гаврило, налазио у Русији и одатле „поручио да бирају новога патријарха". Као учен човек и љубитељ књиге за време својеих честих путовања скупљао је старе књиге. Тако је у Скопљу, свом родном месту, нашао Пентикостар,50 купио је књигу Тактикон и приложио великој цркви у Пећи.51 Цетињском манастиру је поклонио минеј за септембар „за любовь митрополитоу чрьногорскомь и вьсеи Скендерїи Роуфимоу",52 а манастиру Хиландару је донео „мали дар" – тетрајеванђеље. Да би утврдио православну веру у народу, патријарх Максим је доста путовао. Године 1666. посетио је манастир Шишатовац и поклонио се моштима светога Стефана Штиљановића.54 Празник Христова васкрсења, који се 1671. године догодио на Ђурђевдан, провео је у Никољу под Кабларом." О његовој посети манастиру Дечанима је такође сачуван помен,56 али није убележена година посете.

С обзиром на дажбине које је морао да плаћа турским властима, патријарх Максим је био присиљен да лично иде у „писанију" у Влашку 1661,57 Самоков 1662,58 Самоков и Разлог 166459 и Панчево 1670. Трудом и „маздою" патријарха Максима живописан је храм Светога Николе у Пећкој патријаршији 1672, а око манастира подигнутје 1647. град. Римокатоличка Конгрегација за пропаганду није остављала Српску православну цркву на миру ни за време архипастирствовања паријарха Максима али су сви њени напори остали без успеха.

Почетком марта 1669. године патријах је оболео и на Спасовдан исте године изабран је Арсеније (Црнојевић) за митрополита хвостанског или пећког у својству коадјутора.

Патријарх Максим умро је 29. октобра 1680. у Пећи.

МАКСИМ

Митрополит струмички Максим помиње се 1676. године. Никаквих других података о њему немамо.

Као архимандрит манастира Бешенова изабран је за епископа сигетског и мохачког на Народном сабору у манастиру Хопову првих дана 1721. године, а посвећен је за епископа на Спасовдан, 18. маја исте године.

Епископ Максим је „купио у Осеку епископски дом од камералног обрдиректора Осенда".63 Умро је 6. јануара 1732.

године у Сечују приликом визитације епархије. Епископ Максим родом је из Сентандреје. Посвећен је за епископа вршачког у Београду у августу 1728. године од митрополита Мојсија (Петровића) По наређењу митрополита Викентија (Јовановића) званично је посећивао Параћинску, Крагујевачку и Црнобарску нахију.

У манастиру Бешенову чувао се један појас, донет вероватно из Јерусалима, на којем се помиње епископ вршачки и карансебешки Максим 1736. године. Умро је у Вршцу 1738. године.

Епископ Максим (у свету Михаил Мануиловић) рођен је у Араду. По завршетку богословских наука био је парох и окружни протопрезвитер великоварадски. Течно је говорио латински, мађарски, немачки и румунски.

Замонашен је 18. септембра 1819. године у манастиру Крушедолу од архимандрита Димитрија (Крестића) добивши име Максим.

Посвећен је за епископа вршачког 21. јануара 1829. године.

Као епископ вршачки реорганизовао је 1830. године богословију у Вршцу.

Из Вршца је премештен у Темишвар 18. децембра 1833.

године. Умро је 7. фебруара 1838. године у Темишвару и сахрањен у Световазнесенском храму у Темишвару.

Епископ Максим рођен је у селу Вранеш, Чачански округ 1801. године. Књизи се учио у манастирима Жичи, Враћевшници и Фенеку. Замонашен је у манастиру Каленићу, рукоположен у чин ђакона од стране митрополита београдског Агатангела 1821.

године, а у чин презвитера од епископа шабачког Герасима 1824.

године. Произведен је у чин архимандрита 1839. године.

После смрти епископа шабачког Герасима, као члан конзисторије, буде посвећен 4. јуна 1839. године за епископа шабачког. Као присталица династије Обреновића, насилно је уклоњен са епархије 1842. године и заточен прво у манастиру Студеници, а потом у свом постригу Каленићу. Убијен је ноћу између 4. и 5. јануара 1847. године у конаку манастира Каленића, а сахрањен у храму истога манастира.

Максимилијан (у свету др Милан Хајдин) рођен је у Новом Саду 21. августа 1879 у породици која је потицала из села Хајдина у Горњокарловачкој епархији. Основну школу завршио је у Београду, Српску православну велику гимназију у Карловцима, Правни факултет са степеном доктора у Загребу, а Богословију у Карловцима. Пре примања монашког чина, 1906, био је извесно време адвокатски приправник. До избора за епископа био је подбележник, а потом и бележник архидијецезе сремско-карловачке и за то време је рукоположен у чин ђакона и презвитера, прошавши све чинове. Свети архијерејски сабор га је изабрао за титуларног епископа Сремске Митровице 6. децембра 1920, а хиротонисан је за епископа 2. јануара 1921. За епископа далматинског је изабран 1928, а за горњокарловачког 3. октобра 1931.

Као одличан правник и богослов допринео је својом спремом регулисању односа у васпостављеној Српској патријаршији, а нарочито радом на доношењу новог црквеног устава. Умро је у Београду, као члан Св. арх. синода, 25. фебруара 1936. Сахрањен је у Плашком у Световаведенском саборном храму, али му је гроб оскрнављен од стране усташа 1941. Посмртни остаци су му пренети на гробље, али му се гроб не зна.

Епископ радомирски Мардарије помиње се у запису на Јеванђељу писаном за његово време 1565. године. Митрополит Мардарије помиње се као један од осморице архијереја који су потписали 1609. године патријарашку синђелију упућену верницима у областима западних крајева – у Вретанији – поводом постављења епископа Симеона. Митрополит Мардарије, чија нам титула није позната, помиње се у запису на једној штампаној књизи из 1631. године у манастиру Хиландару. Наиме, штампани Пентикостар уступљен је 1639. Карејској испосници од стране „владике Мардарија, игумана Филипа и целог сабора на службу". Према Стевану Димитријевићу, патријарх Пајсије издао је синђелију „хиландарском" митрополиту Мардарију јула 1365.

године.

Владика Мардарије се по свој прилици повукао са своје епархије у манастир Хиландар који му је, можда, био постриг или је са њиме као епархијски архијереј одржавао тешње везе.

Митрополит Мардарије I је родом из села Корнета у Љешанској нахији. Пре избора за митрополита био је од 1625.

године на дужности игумана Цетињског манастира. Као митрополит Мардарије се помиње први пут месеца јула 1637.

Његово архипастирство било је скопчано са разним невољама и недаћама. За све време био је у преговорима с Римом око уније имајући у виду поглавито материјалне интересе. Папски мисионар Фране Леонарди упорно је радио на унијаћењу православних Срба у Паштровићима и у Боки Которској, а био је свестан „да се без цетињскога епископа неће моћи спровести унија у тим крајевима. Бпископ Мардарије, каже он у једном писму секретару Инголију, ужива велико поштовање својих једноверника, нарочито монаха и свештеника". Митрополит Мардарије „имао је великих неприлика у својој епархији"70 због његових преговора са Римом. Да су и Турци били незадовољни његовим акцијама „доказује затварање епископа Мардарија".71 Међутим, до уније никада није дошло.

Митрополит Мардаријеје умро у време патријарха Пајсија 1647.

године.

Епископ Мардарије (у свету Иван Ускоковић) рођен је 22.

децембра 1889. у Подгорици од оца Пера, племенског капетана, и мајке Јеле, рођене Божовић. Основну школу завршио је на Цетињу и отпочео гимназију, а наставио је у Београду. Као ученик петог разреда гимназије отишао је у манастир Студеницу где се, са благословом епископа жичког Саве, замонашио 1909.



Pages:     | 1 |   ...   | 55 | 56 || 58 | 59 |   ...   | 103 |
 


Похожие работы:

«Игорь Ушаков ТАИНСТВЕННАЯ СТРАНА АЛЬ-ДЖЕБР Перевод с английского San Diego 2012 Игорь Ушаков D Дизайнер обложки: Кристина Ушакова Художник: Святослав Ушаков Перевод с английского. © Игорь Ушаков, 2012. 2 ТАИНСТВЕННАЯ СТРАНА АЛЬ-ДЖАБР Серия книг Истории o научных озарениях 1. КАК ВСЕЛЕННУЮ ЛЮДИ ПОЗНАВАЛИ НАЧАЛО АСТРОНОМИИ. АНТИЧНЫЕ УЧЕНЫЕ ИЗМЕРЯЮТ РАЗМЕРЫ ЗЕМЛИ, ЛУНЫ И СОЛНЦА. НАЧАЛО ГЕОГРАФИИ. КАК ЛЮДИ УЧИЛИСЬ ИЗМЕРЯТЬ. 2. В НАЧАЛЕ БЫЛО ЧИСЛО. КАК ЛЮДИ НАЧАЛИ СЧИТАТЬ. ЦИФРЫ РАЗНЫХ НАРОДОВ....»

«Торговые барьеры делают устойчивое развитие невозможным. И наоборот – развитие торговли редко приводит к устойчивой стагнации или экономическому упадку. 1 Джагдиш Бхагвати – профессор политической экономики Индии, профессор экономики в Колумбийском университете. Работа над этой статьей началась, когда я был профессором кафедры В.К.Р.В Рао в Институте социальных и экономических реформ в Бангалоре (апрель 2002 – март 2003). Завершая ее, я работал Постоянным исследователем при Международном...»

«В данной работе автором собранно около двух тысяч имен иранского корня, зафиксированных в письменной и эпической традиции. Книга охватывает большой временной отрезок с момента первого появления упоминаний о киммерийцах (VIII в. до. нашей эры) и до наших дней. Здесь приведены имена аланов, бактрийцев, кидаритов, киммерийцев, кушанов, массагетов, роксоланов, савроматов, саков, сарматов, скифов, тохаров, хорезмийцев, эфталитов, языгов, ясов, и конечно осетин, в общем всех кого в научном мире...»

«Кафедра Информационных технологий обучения и математики МАТЕМАТИКА И ИНФОРМАТИКА УЧЕБНО-МЕТОДИЧЕСКИЙ КОМПЛЕКС ДИСЦИПЛИНЫ Направление: 031801.65 Религиоведение Специализация: 031801/10 Государственно-церковные отношения в истории России Квалификация: Религиовед, преподаватель КРАСНОЯРСК 2007 Пояснительная Записка Организационные документы – документы, содержащие информацию о структуре, содержании, ресурсном обеспечении, порядке изучения дисциплины. Выписка из стандарта об обязательном содержании...»

«АЛЬТЕРНАТИВЫ МЕТИЛБРОМИДУ: ИНТЕГРИРОВАННОЕ УПРАВЛЕНИЕ БОРЬБОЙ С СЕЛЬСКОХОЗЯЙСТВЕННЫМИ ВРЕДИТЕЛЯМИ НА МУКОМОЛЬНЫХ ЗАВОДАХ ДАНИИ Обобщенное руководство Пол Аштон Asthon Skadedyrcenter ApS Генрих Л.Ланге Tanaco Danmark A/S Milj0shyrelsen Milj0-og Energiministeriet В данном руководстве Интегрированное управление борьбой с сельскохозяйственными вредителями описывается как альтернатива к общепринятому использованию бромистого метила для контроля за вредителями на мельничных комбинатах Дании, после...»

«СОЦИАЛЬНО-КУЛЬТУРНАЯ ДЕЯТЕЛЬНОСТЬ: опыт исторического исследования Сборник статей МОСКВА 2007 ББК 77 С 69 Рекомендовано к изданию Редакционно-издательским советом Московского государственного университета культуры и искусств Научные редакторы Е.М. Клюско, кандидат филологических наук, профессор Н.Н. Ярошенко, доктор педагогических наук, профессор Социально-культурная деятельность: опыт исторического исследования: Сборник статей / Науч. ред. Е.М. Клюско, Н.Н. Ярошенко. – М.: МГУКИ, 2007. – 143...»

«ЦЕНТРАЛЬНЫЙ МОСКОВСКИЙ АРХИВ-МУЗЕЙ ЛИЧНЫХ СОБРАНИЙ ПУТЕВОДИТЕЛЬ Издательство Главного архивного управления города Москвы Москва 2008 ББК 79.3я2 Ц 38 Утверждено Редакционным советом Главного архивного управления города Москвы Председатель В.А. Маныкин Одобрено Научно-методическим советом архивных учреждений Центрального федерального округа РФ Одобрено Научно-методическим советом Главного архивного управления города Москвы Председатель М.М. Горинов Редакционная коллегия: М.М. Горинов...»

«ИЗЛУЧАЮЩИЕ СВЕТ ТАЙНЫЕ ПРАВИТЕЛИ МИРА (,Эксмо,) Москва 2008 УДК 930.85 :2 ББК 63.5 : 86.2 Г20 PНILIP GARDINER and GARY OSBORN ТНЕ SНINING ONES Перевод с английского ГаловаА М., Галовой С. В., кандидата фuлалогuчес1CUX 1Ш)'к Оформление переплета Е. Савченко Гардинер Ф., Осборн Г. Г 20 Излучающие свет: Тайные правители мира/ Филип Гардинер, Гэри Осборн; [пер. А М. Голова, С. В. Головой). - м.: Эксмо, 2008. - 352 с.: ИЛ. - (Тайны древних цивилизаций). ISBN 978-S-699-28S42-6 эта книга увлекательное...»

«Л. Г. Ионин ГЕНИТАЛЬНАЯ КОНСТИТУЦИЯ МОДЕРНА Основываясь на представлениях З. Фрейда о решающей роли сексуальности, в частности, генитальной сексуальности в развитии познания и культуры, автор стремится к обнаружению структурной гомологии двух, на первый взгляд, разнопорядковых явлений — когнитивной структуры модерна как эпохи человеческого познания, с одной стороны, и структуры генитальной сексуальности, — с другой. Итогом исследования оказывается вывод о решающем воздействии второго на первое,...»

«Келейные иконы Соловецкого монастыря в ХVII веке Важный пласт монастырской культуры — иконы, находившиеся в монашеских кельях, до сих пор предан забвению. Исследователи традиционно пишут о произведениях станковой живописи, происходящих из соборов и часовен Соловецкого монастыря, о так называемых раздаточных иконах1. Но при этом специалистам не известно, какие иконографические сюжеты были представлены на келейных иконах и какие из них пользовались особым предпочтением братии, — то есть к каким...»






 
© 2013 www.knigi.konflib.ru - «Бесплатная электронная библиотека»

Материалы этого сайта размещены для ознакомления, все права принадлежат их авторам.
Если Вы не согласны с тем, что Ваш материал размещён на этом сайте, пожалуйста, напишите нам, мы в течении 1-2 рабочих дней удалим его.