WWW.KNIGI.KONFLIB.RU

БЕСПЛАТНАЯ ЭЛЕКТРОННАЯ БИБЛИОТЕКА

 
<< HOME
Научная библиотека
CONTACTS

Pages:     | 1 |   ...   | 54 | 55 || 57 | 58 |   ...   | 103 |

«САВА, ЕПИСКОП ШУМАДИЈСКИ СРПСКИ ЈЕРАРСИ од деветог до двадесетог века 1 СРПСКИ ЈЕРАРСИ од деветог до двадесетог века 2 Издавачи: ЕВРО, Београд УНИРЕКС, Подгорица ...»

-- [ Страница 56 ] --

Скоро цео српски народ дошао је тада под власт Пећке патријаршије... Сада су, после много векоа, Срби у Босни и старој Рашкој, и Срби у Подрављу, у Подунављу и Потисју, Срби на Моришу и на Вардару, на Тимоку, Морави и Дрини и у приморју опет осетили да су спојени, али не само у државној заједници, која их је подједнако тиштила, него и у заједници која је била њихова рођена, у једној организацији која је радила и бринула се за њих, пружала им духовне хране, наде и утехе". Обнављајући Пећку патријаршију, Макарије оснива нове епархије са седиштима у Будиму, Печују, Сегедину, Араду, Темишвару, Вршцу, манастиру Ораховици, манастиру Рмњу (за Далмацију), а такође и епархије Самоковску, Тетовску и Машку, о којој се ништа не зна. Отуда савременици патријарха Макарија и називају „патријархом целе српске земље и поморских и северних крајева и осталих".

Патријарх Макарије добио је од султана повластице које је имао и цариградски патријарх: управљање црквеном имовином, наплаћивање црквених дажбиnа, наслеђивање имовине оних који су умрли без наследника, потврђивање правила свих еснафских органиација, суђење у брачним споровима и предметима кривичне природе. Зато се патријарх Макарије с правом сматрао етнархом српског народа.

За време патријарха Макарија обновљен је манастир Бања код Прибоја, Винча код Гроцке и многи други манастири и запустели парохијски храмови. У манастиру Грачаници и Пећкој патријаршији живописане су припрате, а у манастиру Будисавцима храм.

Патријарх Макарије запамћен је и као велики љубитељ књига. Сакупљао их је, куповао и другима поклањао.

Удахнувши живот запустелој Пећкој патријаршији, патријарх Макарије створио је од ње одличну организацију у верском и националном погледу, која је ујединила цео српски народ. На тај начин патријарх Макарије је остварио духовно јединство српског народа.

У времену између 1570. и 1571. патријарх Макарије се повукао због болести са свога положаја и патријарашки престо уступио своме наследнику Антонију. О томе је сачувана и фреска у манастиру Бањи код Прибоја.

Патријарх Макарије умро је почетком септембра 1574.

године.

Митрополит нишки Макарије помиње се у катастарском дефтеру Крушевачког санџака из времена Мурата III (1574-1595).

Живео је у манастиру Св. Арханђела код рударског места Медвеђе, које је спадало у царске хасове у нахији Дубочици. „У манастиру је живео још само један монах. Њихова укупна давања, и то одсеком, износила је 100 акчи годишње, а што се види из турског Крушевачког дефтера."

Митрополит Макарије умро је 6. октобра 1587. године. Епископ бачки Макарије помиње се међу првим епископима Бачке епархије после епископа Саве, а пре епископа Симеона, пре 1579. године. Митрополит Макарије помиње се само 1589. године у једном месечнику преписаном од јеромонаха Георгија „при свеосвећеном митрополиту београдском и сремском владици кир Макарију у Врднику, у години 1589". Архијереји ћустендилске епархије носили су разне титуле:

бањски, кратовски, коласијски, штипски, радомирски. Тако се митрополит Макарије титулише као ћустендилски, а у исто време и кратовски. Помиње се у једном запису из 1619. године, који потиче од патријарха Пајсија, великог књигољупца, који је купио једну књигу, на име дуга, од епископа Макарија кратовскога. Међутим, идуће, 1620. године, епископ Макарије, вероватно због немаштине, морао је продати једну књигу кир Георгију „за харач". Помиње се у запису на кивоту манастира Ораховице 1620.

године. Наиме, кивот је сачињен „въ дны въсесосвещеннмъ патрїархоу пекскомъ кvр Паїсею и митрополїту дъбърскм кvр Макарїю." Није познато да ли је остао на катедри дабарских митрополита до 1628. године, када се на тој катедри већ налази митрополит Исаија.

Макарије се помиње као митрополит „Митрополије ђаура Сокола и Сребрнице и њено подручје у Зворничком санџаку" у време патријарха Пајсија. Митрополит „ђаура области Ужица и његовог подручја" Макарије помиње се 4. септембра 1654. године. Тог дана је приспео његов пешкеш (дажбина) турским властима у износу од 3.600 акчи. Владика нишавски Макарије помиње се у једном недатираном запису у књизи у којој се налази служба светога Николе, и то после његове смрти, јер се за њега каже:

„Вјечнајему памет". У једном рукопису манастира Дечана, који по Љуби Стојановићу потиче из осамнаестог века, сачуван је запис који гласи: „Макарије, милостију Божијеју митрополит Белоцрквански сьи лист пишем в село Криву Реку кир попо Огнану". Име овога митрополита помиње се у Дечанским споменицима у којима се налази списак епископа – митрополита који су посетили Дечане у осамнаестом веку.

Јован Хаџи Васиљевић био је мишљења да је митрополит Макарије „живео тек у другој или трећој десетини година века."

Митрополит нишки Макарије познат нам је по записима у времену од 1802. до 1814. године, када је посећивао епархију и вршио бројна рукоположења. Епископ Макарије (у свету Драгутин Ђорђевић) рођен је 25.

октобра 1903. у Коцељеву. Гимназију је завршио у Београду, Богословију у Сремским Карловцима, а Богословски факултет у Београду.

Замонашио га је у манастиру Каленићу 1924. подине архимандрит Никон (Лазаревић) рукоположио га у чин ђакона епископ бравортевски Митрофан (Рајић), а у чин презвитера 1925. епископ горњокраловачки Иларион (Зеремски).

До избора за епископа, био је катихета у Сремској Митровици, духовник казнионе у истом месту, управник Монашке школе у манастиру Дечанима и старешина манастира Раковице.

За епископа васпостављене Епархије будимљанско-полимске посвећен је Други дан Духова 1947. у Саборној београдској цркви. На овој епархији остао је до 1955. године, а тада је прешао у Сремску епархију.

Преминуо је 22. марта 1978. године у Новом Саду, а сахрањен је у манастиру Крушедолу.

архиепископ и митрополит београдски и сремски Архиепископ Максим (у свету деспот Ђорђе Бранковић), син слепог деспота Стефана и мајке Ангелине Бранковић, рођен је 1462. у Албанији. Васпитаван је на двору својих родитеља од учитеља свештеномонаха који су у придворном храму вршили дужност духовника.

После смрти Змај-огњеног Вука Бранковића, угарски краљ Матија Корвин поставио је Ђорђа за деспота српског 1486.

године. Поставши деспот, Ђорђе је са мајком, братом и моштима свога оца дошао у град Купиник који је одредио за своју престоницу.

Године 1487. деспот Ђорђе се оженио Изабелом, рођаком угарске краљице Беатриче, али брак није био дугог века, и деспот Ђорђе „постао је монах Максим у 1496. години".21 У чин јерођакона и јеромонаха рукоположио га је софијски митрополит Калевит. После смрти брата деспота Јована, 1502, отишао је са мајком и моштима брата и оца у Влашку. Овде је хиротоисан за митрополита од збаченог патријарха цариградског Нифона (1497вероватно 1505. године.

Поред црквених послова митрополит Максим се бавио и дипломатским пословима када се за то указивала потреба. За његово име везује се оснивање прве штампарије у Влашкој у којој је радио монах Макарије из Црне Горе.

Након дипломатске мисије у Будиму 1508. године, митрополит Максим није се више враћао у Влашку, већ је дошао у Срем. Овде је постао архиепископ и митрополит београдскосремски.

Још као деспот владика Максим помагао је обнову и одржавање православних манастира. Тако се повељом, коју је сам саставио, обавезао да ће сваке године манастиру Светога Павла у Светој Гори давати 500 златника.

Као архиепископ владика Максим подиже манастир Крушедол и ту се настањује. Преминуо је 18. јануара 1516. Након отварања његове гробнице, „око 1532. монаси манастира Крушедола прогласили су Максима, његовог оца, брата и мајку за светитеље. Њихове мошти лежале су у Крушедолу све до 1716, када су их Турци, заједно са манастиром, спалили. У пепелу су нађени само поједини делови руку и ногу, те се и данас чувају у ризници манастира".

МАКСИМ I

У Охриду је одржан 1532. године сабор на коме је осуђен и анатемисан митрополит смедеревски Павле, који је покушао да српске епархије издвоји из састава Охридске архиепископије и васпостави Пећку паријаршију. Као један од потписника пресуде о рашчињењу митрополита Павла био је и митрополит херцеговачки Максим.

МАКСИМ

Епископ Максим, чија нам титула није позната, оставио је о себи око 1550. године запис у рукопису који се чува у Берлинској библиотеци следеће садржи „И га Мази(м)ъ епїскупъ послїе купихъ у Нієканора Новобръдъскога митрополита за.т..и.

аспри".

МАКСИМ

Епископ петрушки Максим помиње се у тетрајеванђељу које је „за спас душе писао смерни Павел за дијака Петка, у његовом дому у Калањевцима, при петрушком епископу кир Максиму, у дане султана Селима II, када је велика туга погодила цркве, године 1572".

МАКСИМ

Митрополит хвостански Максим познат је захваљујући његовој поруци коју је оставио у Дечанској хрисовуљи III, л. 78.

г. Наиме, митрополит Максим „дае въ вЕденїе братоу", који ће доћи после њега на катедру хвостанску, а у вези са биром који је скупљао по црквеним селима. Иначе, митрополит Максим заузимао је катедру Епархије хвостанске 1572. године. Епископа вретанијског Симеона, који је уживао симпатије Римске курије, на опште изненађење наследио је игуман манастира Марче Максим (Предојевић). Наиме, „последњих година живота епископ Симеон био је болестан и већином лежао у постељи, а пословима простране Марчанске епархије руководиоје игуман Максим".28 Са радом енергичног игумана Максима није била задовољна Римска курија, али је он био „у добрим односима с официрима Војне границе којима је особито стало да одрже Србе граничаре у добром расположењу". Пошто је оболели епископ Симеон поднео оставку на свој положај, цар Фердинанд је у Пожуну 8. маја 1630. године именовао игумана Максима за Симеоновог наследника, молећи папу да га потврди. Међутим, новоизабрани епископ Максим није отишао у Рим на посвећење већ у Пећ патријарху пећком Пајсију, који га је и посветио. Патријарх је добро знао прилике у овој епархији и имао одређени став према епископу Симеону, а познат му је био и рад игумана марчанског Максима. „Патријарх Пајсије већ с почетком идуће 1631. године дошао је с митрополитом софијским Јефтимијем у Марчанску епархију, о чему је славонски заповедник, кнез Егенберг, известио Ратни савет у Грацу". Бескомпромисни борац за одбрану православне вере од уније, епископ Максим је вршио савесно своје архијерејске дужности. У селу Липници, у Хрватској, био је сачуван руком израђени антиминс који је епископ Максим осветио 1632. године. Римска курија није могла да се помири са чињеницом да је епископ Максим засео на катедру Марчанске епархије и није мировала. За епископа су настали тешки дани када је загребачким бискупом постао Бенко II Винковић (1637-1642). Бискуп Бенко је молио Фердинанда III да присили епископа Максима да прими унију, а Конгрегацији у Риму га је оптужио „да омета не само ширење уније, него чак католике наводи да прелазе на шизму и прихвате православне обреде".32 И Конгрегација и бискуп Бенко желели су да се састану са тим ватреним православцем и да са њиме дискутују.

До састанка је дошло у Загребу на Спасовдан 1639. године. У току разговора водила се расправа на теолошке теме, после којег се епископ Максим са својом пратњом вратио у манастир „са шизмом", како је то рекао бискуп Винковић.

Ватикански кругови су желели да присиле епископа Максима да на послатом му формулару потпише исповед римокатоличке вере, а бискуп Винковић је упорно радио на уклањању епископа Максима. Међутим, све су те жеље остале неиспуњене, јер војни кругови у Граници, с обзиром на политичко стање у Аустроугарском царству, нису допуштале да се било шта предузме против православног епископа.

Епископ Максим је преминуо 1642. године, а питање уније је поново дошло на дневни ред.

МАКСИМ



Pages:     | 1 |   ...   | 54 | 55 || 57 | 58 |   ...   | 103 |
 


Похожие работы:

«НАЧАЛО ВЕЛИКОЙ ОТЕЧЕСТВЕННОЙ ВОЙНЫ: СОВРЕМЕННАЯ ИСТОРИОГРАФИЯ СБОРНИК ОБЗОРОВ И РЕФЕРАТОВ МОСКВА 2 011 ББК 63.3(2)622 Н 36 Серия История России Центр социальных научно-информационных исследований Отдел истории Ответственный редактор – канд. ист. наук. М.М. Минц Начало Великой Отечественной войны: СовреН 36 менная историография: Сб. обзоров и реф. / РАН. ИНИОН. Центр социал. науч.-информ. исслед. Отд. истории; Отв. ред. Минц М.М. – М., 2011. – 160 с. – (Сер.: История России). ISBN...»

«Кафедра педагогики и педагогической психологии ТЕОРИЯ ГОСУДАРСТВА И ПРАВА Учебно-практическое пособие Рекомендовано экспертным советом по дистанционному образованию Института экономики, управления и права в качестве учебно-практического пособия для систем высшего и дополнительного образования КАЗАНЬ 2004 2 СВЕДЕНИЯ ОБ АВТОРАХ Рыбушкин Н.Н., к.ю.н., профессор. Окончил Казанский государственный университет в 1980 г. по специальности Правоведение. Обучался в аспирантуре при кафедре теории и...»

«Шаламов В..: Перчатка, или КР-2 / 2 Это рассказ о моей колымской перчатке, экспонате музея здра­ воохранения или краеведения, что ли? Где ты сейчас, мой вызов времени, рыцарская моя перчатка, брошенная на снег, в лицо колымского льда в 1943 году? Я - доходяга, кадровый инвалид прибольничной судьбы, спа­ сенный, даже вырванный врачами из лап смерти. Но я не вижу...»

«| Семейные хроники | Во славу любезного Отечества | Сибирский печатный двор Книжное Красноярье Людмила Сысоева | | | | Издательский проект | Семья Кузнецовых в истории | Красноярск | Музей на книжной полке | Красноярска и России | 2010 | | | СОДЕРЖАНИЕ УДК 94(571.51)(092)(084) | ББК 63.3(253.5)ая | Книга выходит в рамках издательского проекта: Автор и издательство выражают благодарность за помощь Вступительная статья Музей на книжной полке. Семейные хроники в подготовке издания альбома Во...»

«Нерукотворные образы в Византии Составление и предисловие А. М. Лидова Особую группу реликвий составляют чудотворные иконы, интерес к которым в исторической науке неуклонно растет1. Хотя чудотворная икона не является реликвией в узком смысле слова (reliquiae — остатки), она должна быть включена в то же ряд священных предметов. Подобно мощам святых и иным предметам, соприкасавшимся со святыми и божественными лицами, чудотворные иконы обладали благодатью Св. Духа и способностью к совершению...»

«О литературных премиях России (источники информации – ресурсы мировой сети Интернет) На сегодняшний день, по данным Российской государственной библиотеки ((http://www.rsl.ru/ru/s3/s331/s122/s1223629/s12236293630), в России существует более 330 литературных премий. Мы расскажем Вам о истории литературных премий в России, а также акцентируем Ваше внимание на наиболее известных современных литературных премиях и их лауреатах. 1.Литературные премии дореволюционной России: Демидовская премия...»

«ЗАКОНЫ ПАРКИНСОНА (Пер. - Н.Трауберг) Посвящается Энн ОТ АВТОРА Подросткам, учителям и авторам пособий по истории государственных учреждений и политике кажется, что мир сравнительно разумен. Они думают, что люди свободно выбирают своих представителей из тех, к кому питают особое доверие. Они полагают, что самые умные и самые дельные из этих избранных становятся министрами. Они воображают, как заправилы промышленности, свободно выбранные акционерами, облекают деловой ответственностью тех, кто...»

«Гейдар Джемаль Фузеи и Карамультуки Москва Издательство Социально-политическая МЫСЛЬ 2010 УДК 297::1/14 ББК 86.38::87.2 Д40 ДЖЕМАЛЬ Г.Д. Д40 Фузеи и Карамультуки. — М.: Издательство Социальнополитическая мысль, 2010. — 184 с. — (Серия: РОССИЯ и ИСЛАМ, 4). ISBN 978–5–91579–040–6 Фузеи и карамультуки — название старинных кремневых ружей: первые стояли на вооружении регулярных армий, вторыми же пользовались пастухи и охотники Центральной Азии и Кавказа. Российская империя — тюрьма народов —...»

«Белорусы между небом и землей Хроники Анатолия Козловича Книга 2 Скіф Смаленск 2006 О книге Книга известного белорусского писателя-публициста Анатолия Козловича Белорусы между небом и землей представляет собой документально-художественное автобиографическое повествование. Очерки и эссе (автор называет их хрониками) создают сквозной динамичный сюжет авторской мысли. Главный движитель сюжета – белорус с его типичным характером, поведением, менталитетом. Белоруса как своего современника писатель...»

«НИКОЛАЙ ИВАНОВИЧ ВАВИЛОВ И СТРАНИЦЫ ИСТОРИИ СОВЕТСКОЙ ГЕНЕТИКИ Москва 2000 Николай Иванович Вавилов и страницы истории советской генетики. Aвтор-составитель – член-корреспондент РАН, профессор И.А.Захаров. М. ИОГен РАН, 2000. 128 стр. В сборнике собраны публикации 1982–2000 гг., посвященные Н.И.Вавилову, другим выдающимся генетикам, работавшим в СССР – Ю.А. Филипченко, Ф.Г.Добржанскому, Г.Дж.Меллеру, а также ученым, погибшим в годы большевистских репрессий. Три заметки (Род Вавиловых, Кто...»






 
© 2013 www.knigi.konflib.ru - «Бесплатная электронная библиотека»

Материалы этого сайта размещены для ознакомления, все права принадлежат их авторам.
Если Вы не согласны с тем, что Ваш материал размещён на этом сайте, пожалуйста, напишите нам, мы в течении 1-2 рабочих дней удалим его.