WWW.KNIGI.KONFLIB.RU

БЕСПЛАТНАЯ ЭЛЕКТРОННАЯ БИБЛИОТЕКА

 
<< HOME
Научная библиотека
CONTACTS

Pages:     | 1 |   ...   | 3 | 4 || 6 | 7 |   ...   | 103 |

«САВА, ЕПИСКОП ШУМАДИЈСКИ СРПСКИ ЈЕРАРСИ од деветог до двадесетог века 1 СРПСКИ ЈЕРАРСИ од деветог до двадесетог века 2 Издавачи: ЕВРО, Београд УНИРЕКС, Подгорица ...»

-- [ Страница 5 ] --

Стога је био принуђен да у новембру месецу 1689. године избегне из Пећи у Никшић, те је отуда вршио канонске визитације у оближње крајеве. Док је патријарх Арсеније III боравио изван Пећи, генерал Енеја Силвије Пиколомини доспео је са царском војском до Приштине и позивао Србе да му се придруже. Чинећи напоре да ступи у везу са представницима Млетачке републике, патријарх Арсеније III добио је поруку на Цетињу од монашког братства из Пећи да се врати у Пећ. „У противном случају цар ће приступити избору другога лица за патријарха, да би задовољио народ који је примио његову заштиту". Вративши се натраг, патријарх Арсеније III се у Призрену састао са генералом Пиколоминијем и том приликом постигао са њим споразум о врсти помоћи коју ће Срби пружити царској војсци. Пошто другог избора није било, патријарх Арсеније је „напустио помирљиву политику својих претходника и почео водити ратоборну политику према Турцима.

Не обазирући се на то што су његови претходници због покретања борби за ослобођење плаћали својом главом, он је отворено заједно са народом учествовао у раду и устанку против Порте". Међутим, смрћу генерала Пиколоминија ратна срећа се окренула у корист Турака. Његовог наследника херцега Ђорђа Христијана, због охолости и надмености према Србима, српска војска не само што није прихватила, већ је почела и напуштати царску војску. Срби у њој више нису видели ослободилачку већ угњетачку силу. Када је патријарх Арсеније III видео да се царска војска повлачи, кренуо је са великим бројем народа у јануару месецу 1690. године према Београду, где је стигао у пролеће.

Шта се догодило са оним Србима који осташе на вековном огњишту најбоље нам говори један запис из 1690. године: „Въ лЕто одъ Адама з.р.к.і. бистъ ратъ велики и пленъ по въсеи србске земле, и доидоша Немцы и Магяри до Щипа близо Дубнице, и Турци побегоше, и паки се вратише, отераше и преко Дунава.

Охъ! охъ! увы мнЕ! люти страхъ и беда тогда беше, матеръ отъ очесехъ раздваъxу, а отъ отца сина; младе роблъxу, а старе секаху и давлъху. Тогда на се человЕци смртъ призиваху а не животъ отъ проклети Турака и Татара. Уви мнЕ, люте туге". Пошто се сазнало у Бечу да Срби напуштају своја огњишта, цар Леополд I упућује 6. априла 1690. године „проглас на Србе да се дижу на оружје против Турака,142 иако му је врло добро познато да је „становништво српско током ратовања много патило од царске солдатеске".143 Међутим, српски народ је прешао преко овог позива као да га никада није ни било.

Будући да је турска сила надирала према Београду, у нашем избеглом народу је завладала општа паника. Међутим, патријарх Арсеније III није губио присуство духа. Сазвао је у Београду црквено-народни сабор у коме су узели учешћа епископи, свештеници, свештеномонаси и народни главари с обе стране Саве и Дунава. Сабор упућује у Беч епископа јенопољског Исаију Ђаковића са саборским захтевима који су се односили на „признање црквене автономије и патријархове јурисдикције у оном обиму како је то било под Турцима". Одговор на ове захтеве је повеља цара Леополда I, од 21.

августа 1690. године, у којој се, између осталог, Србима гарантује да могу „између себе, собственом влашћу, из србског народа и језика постављати себи архиепископа, кога ће црквени и мирски сталеж између себе бирати. И овај архиепископ нека има слободну власт располагати са свима источним црквама грчкога обреда, епископе посвећивати, свештенике по манастирима разређивати, где буде нужно цркве собственом влашћу зидати, по варошима и селима српске свештенике намештати: једном речи, као и до сада, да буде поглавар над црквама грчкога обреда и над обштинством исте вероисповести, и да има власт њима располагати, собственом влашћу црквеном, по повластицама, које вам дадоше прејемници наши..." После добијања привилегије, Срби су почели у великим групама да прелазе преко Саве и Дунава, тако да је „последњи транспорт Срба" прешао на њиховим лађама из Београда за Сланкамен и Петроварадин" два дана пре него што су Турци поново заузели Београд (8. октобар 1690)...

Носећи народне светиње, књиге и друге реликвије, Срби су пешке, колима и лађама ишли све даље ка северу. Стигли су чак до иза Будима и до Коморана. Ту су се, углавном, задржали у великим збеговима". Убрзо после сеобе Срби су се уверили да злогласни кардинал бечки Леополд Колонић, са племством и жупанијским органима, не признаје дате привилигије, а државне власти у Бечу их изигравају. Неколико година доцније аустријски генерал Хајзлер ће чак поднети писмени предлог како да се „скуче и изиграју српске привилегије и да се разбије компактност српских војника". У жељи да се поред верских права осигурају и народна и економска права српскога народа, дошло се до идеје да се гроф Ђорђе Бранковић прогласи за српског деспота. Међутим, са овим се није сложио патријарх Арсеније, који је и овде желео да буде и црквени и народни поглавар.

Углед патријарха Арсенија, црквено-народног поглавара, био је врло велики и код народа који је остао у старом крају и код тамошњег епископата, који није хтео признати наметнутог патријарха пећког Калиника I. Зато је патријарх Арсеније будно пратио догађаје и у делу патријаршије који је остао под Турцима, а нарочито у Далмацији где су се босански фрањевци појавили и развили своју прозелитистичку делатност. Посебно је патријарх Арсеније бринуо о православним Србима у Лици, Крбави, Срему и Славонији, који су били стална мета римокатоличке цркве која је путем уније покушавала да их приведе, милом или силом, у своје крило. Стога је патријарх Арсеније смело, храбро и одлучно ступио у борбу против унијаћења српског народа, а та борба трајала је пуних шеснаест година.

Борећи се против уније патријарх Арсеније се скоро стално налазио на путу, боравећи у крајевима у којима је становао српски народ. Он није имао своју сталну резиденцију:

резиденција му је била цела територија коју је настањивао српски народ преко Саве и Дунава. Своја стална путовања, канонске визитације, патријарх Арсеније је предузео чим је 1692. године добио дозволу државних власти да може чинити канонске посете у Угарској, Хрватској, Србији, Херцеговини и Далмацији. Прво се појавио тамо где је било најтеже – у Крајини. „Посета патријархова Вараждинском генералату, са кнежевском пратњом од 2- стотине лепо одевених и богато наоружаних коњаника и пешака, импоновала је свуда, будила национални понос и јачала преданост цркви и вери." Да би онемогућио рад новоизабраног унијатског епископа Петронија Љубибратића у Срему, патријарх Арсеније поставља за митрополита у Срему Стефана Метохијца" који је за кратко време истиснуо Љубибратића из манастира Хопова, па се Љубибратић ставио под заштиту главне војне команде у Осеку".150 Када је Петроније најзад био посвећен за епископа и настанио се у Пакрацу, „патријарх је разаслао писма на све стране позивајући Србе да не приме унијатског владику Петронија".151 Пред своју смрт Петроније се одрекао уније и умро измирен са патријархом.

Није патријарх остао дужан ни унијатском епископу мукачевском Јоану Јосифу де Камелису, који је такође био агресиван у својој унијатској активности.

Преко једне своје делегације, на чијем је челу стајао митрополит Стефан Метохијац, патријарх се пожалио цару Петру Великом на тешко стање српскога народа у Монархији, а нарочито на безобзирну и дрску унијатску акцију међу православним Србима.

Ова жалба није ништа помогла, а унијати су уз помоћ бечког двора постали још безобзирнији. Почели су ширити унију и преко унијатских богослужбених књига штампаних у Сомбатхељу. Цар Леополд I је, пак, својом одлуком од 9. априла 1703. године, отворено наредио истребљење шизматика у Печују. Поводом ових акција, које су изазвале велико незадовољство и узнемирење, дошло је до сазивања зборова у Славонији. На једном од тих зборова присуствоао је и патријарх Арсеније, који је од стране Беча и окривљен за ове буне, те је једна комисија Дворског ратног савета препоручила да се будно мотри на патријархов рад. Зато је и дошло до тога да је патријарх на силу задржаван у Бечу, јер је био циљ да га одвоје од народа.

Међутим, патријарху је пошло за руком да из Беча дође у Пакрац и од унијата Јоаникија Љубибратића откупи целокупно имање, а њега пошаље у Русију. На тај начин је патријарх ударио темељ Пакрачком владичанству, коме је за епископа посветио, 17. марта 1705. године, Софронија Подгоричанина. Ни бечки двор, ни кардинал Колонић, ни загребачки бискуп Брајковић ништа нису могли учинити да неустрашивог патријарха Арсенија спрече у његовом архипастирском раду и старању за српски народ коме је он био „глава нације". Овакво смело и одлучно патријархово држање изазвало је збуњеност у бечким дворским круговима.

Водећи борбу против унијаћења и, у исто време, за поштовање привилегијалних права, патријарх је уз огромне напоре и велике сметње положио основ једне аутономне црквене области, у оквиру Пећке патријаршије. Преуредивши Српску православну цркву, патријарх је 28. јуна 1694. године поднео предлог цару Леополду I да потврди седам епархијских архијереја, јер су се епископски редови нагло проредили. Ова представка патријархова, као што је познато, примљена је у Бечу са запрепашћењем.

Патријарх Арсеније је на тај начин „с необичном личном пожртвованошћу, разборитошћу и прегалаштвом, положио и обезбедио главне основе једној новој самосталној152 српској православној црквеној области, у сасвим новим духовним, културним и политичким приликама, под врло агресивном ултракатоличком аустроугарском влашћу. Из тих основа развила се је ускоро, већ првих година XVIII века, врло активна српска Карловачка митрополија, која је пуна два века достојно вршила намењену јој мисију у српском народу: брижљиво чувала светосавско српско православље и остала национална обележја своје пастве у страној средини, с мудром постепеношћу уводила свој народ у сферу западноевропске цивилизације и уједно вршила значајан утицај на формирање данашњег нашег народног живота. У њој се је, како је тачно нагласио покојни Јован Скерлић: читав век и по мислило и писало за цео српски народ..." И поред свих тешкоћа и невоља, патријарх Арсеније је могао бити сасвим задовољан постигнутим резултатима свога мукотрпног рада. Међутим, он није био ни срећан, ни задовољан.

„Није чудно", каже Јован Радонић, „што је старим и толико искусним старцем завладала малаксалост и очајање. 'Ради наших грехова', пише патријарх 29. октобра 1705. московском бољару Феодору Алексијевићу Головину, 'један део православних хришћана склонио се од злобе Агарена у угарске крајеве, а потом ђаво, непријатељ доброга, посеја своју злобу по Угарској, те отуда ниче трње неправде и изби међусобна борба с царем. После тога стиже нас љута зима, а многи правоверни, како свештеници тако и мирјани, старци, младићи и деца гоњени беху угарским мачем. И бежећи дан и ноћ са својим осиротелим народом од места до места, бацан тамо-амо као лађа на пучини великога океана, очекујем када ће да гране сунце и покаже се дан, да узмакне тавна ноћ и хладна беда наше несреће...'. Претпоставља се да је стари патријарх добијао позив из старога краја да се врати у Пећ, а он је то стално и желео. Зато се 29. августа 1705. године и обратио за савет своме старом познанику патријарху јерусалимском Доситеју Нотару, јер је желео да у току свога живота регулише однос између мајке Цркве у Пећи и њенога дела у Хабсбуршкој монархији.

Не желећи да се замери Порти и патријарху Калинику I, кога је Порта довела на положај пећког патријарха, патријарх Доситеј је саветовао патријарху Арсенију III „да нађеш начин и да учиниш, као мудар разборит човек, да сви архијереји и сви православни... буду потчињени пресветој столици у Пећи као и пре и да не оставиш да то буде после твоје смрти, јер ако ти то не извршиш и умреш, нико други не може то извршити". Односи између мајке Цркве и њеног дела у Аустријској царевини ипак су регулисани после смрти патријарха Арсенија III, 1710. године, декретом патријарха пећког Калиника I.



Pages:     | 1 |   ...   | 3 | 4 || 6 | 7 |   ...   | 103 |
 


Похожие работы:

«ТРИ КОРВЕТА Перевод с английского Н. В. Димчевского и Е. Н. Бабаевой ООО Новые технологии Санкт Петербург 2011 УДК 882 ББК 84(2Рос Рус)6 Д 67 Николас Монсаррат Д 67 ТРИ КОРВЕТА. Перевод с английского Н. В. Дим чевского и Е. Н. Бабаевой. СПб., 2011. – 272 с. ISBN 978 5 905197 18 5 Три корвета Н. Монсаррата – подлинная история участия тор гового флота Великобритании во Второй мировой войне. Автор за рисовок сам был офицером и командиром на этих корветах и считает все произошедшее само собой...»

«Aydnlanma Deil, Merhamet! (Gogol’un zinde 2) EVEREST YAYINLARI STANBUL Алев Алатлы ПО СЛЕДАМ ГОГОЛЯ Книга 2 НА СТРАЖЕ МИРА Киев Четверта хвиля 2012 УДК 821.512.161-312.1=161.1 ББК 84(5Тур)-44 А 45 Алатлы, Алев. По следам Гоголя. Кн. 2. На страже мира /Алев Алатлы ; А 45 пер. с турецк. И. Дриги. – К. : Четверта хвиля, 2012. – 446 с. ISBN 978-966-529-272-2 Вторая книга романа-тетралогии По следам Гоголя современной писательницы Алев Алатлы является одним из наиболее читаемых произведений...»

«© 2007 г. Е.В. Груднина, Л.А Бурова ОРГАНИЗАЦИЯ УЧЕТА ДЕЯТЕЛЬНОСТИ ТУРАГЕНТОВ И ТУРОПЕРАТОРОВ Переход к рыночной экономике в России сопровождался возникновением ряда новых экономических процессов и появлением в теории и практике хозяйствования категорий, которые ранее не имели широкого распространения. Туристский рынок стал рассматриваться как экономическая категория, выражающая совокупность социально-экономических процессов и отношений в сфере маркетинговых исследований, производства, обмена и...»

«ОЛИМПИАДНЫЕ ЗАДАНИЯ Олимпиады МГИМО(У) МИД России для школьников по истории Москва 2010 Порядок проведения a. Первый (отборочный) тур – письменное эссе. b. Второй (заключительный) тур – выполнение письменного задания; устное собеседование с участниками вошедшими в группу призеров во втором туре. Темы эссе для первого тура Альтернативные модели развития социокультурных процессов в русских княжествах и землях XII- начала XIII вв. Время и личность: Иван Грозный – Андрей Курбский – митрополит...»

«представляет Техническое название книги Кофе вольнонаёмника 1. БИЗНЕС-ПЛАН ФРИЛАНСЕРА. Есть такое! 6 В списках пропавших без вести – значится 6 Мозги в эпоху кризиса 6 Бизнес-план создания предприятия по оказанию услуг копирайтинга 8 2. БУДЬ ЖИРНОЙ ГАЛКОЙ! Или история двух разочарований 9 Минувшим вечером мой мозг взорвали две вещи: 9 История первая или Обманутые ожидания 10 История вторая. О Потерянном Имени 11 3. ПРОКАЧАЙ СЕБЯ. Продолжение топика Бизнес-план Фрилансера 12 Что ты умеешь? 13...»

«НОВОСТИ СВЕТА Информационное издание ЗAO ДОКА Центр hqnph“ b kh0`u Поздравления с юбилеем 41 Идея Инжиниринг Поставка Монтаж Техобслуживание Обучение Идея Инжиниринг Поставка Монтаж Техобслуживание ю б и л е й ВСЕ НОВОСТИ СВЕТА № 41 ПРАЗДНИК ДУШИ Т ак назвали вечер, посвящённый 25-летию ДОКИ, сами докеры. Прошёл он в начале мая. Было удивительно тепло и уютно. Дождь начал накрапывать, когда гости уже успели разъехаться. Гостей было много. Это все мы, работающие в ДОКЕ сегодня, и те, кто работал...»

«ПРАВДА О ВЫСЕЛЕНИИ БАЛКАРЦЕВ Издание второе, дополненное НАЛЬЧИК ЭЛЬБРУС 1994 Книга Правда о выселении балкарцев, первое издание которой увидело свет в 1992 году, посвящена трагическим страницам истории балкарского народа: выселению из родных мест в Казахстан и Киргизию, тяжким испытаниям, которые пришлось пережить им в течение тринадцати лет вместе с чеченцами, ингушами, карачаевцами, турками-месхетинцами. Работа написана на основе ранее не публиковавшихся материалов государственных,...»

«Информационный №26 бюллетень (566) Издание зарегистрировано в Минпечати РФ, свидетельство Эл. №77 8295 от 23.09.2003 В НОМЕРЕ В ЦЕНТРЕ ВНИМАНИЯ Д.Медведев предложил проработать вопрос о создании исламского телеканала........................................3 Прошло заседание Комиссии при президенте по противодействию фальсификации истории в ущерб интересам России......3 Игорь Щеголев ответил на вопросы пользователей Рунета.................»

«Пособие разработано отделом детских программ Христианского научно-апологетического центра www.ScienceAndApologetics.com Составитель – руководитель отдела детских программ Ирина Царицон children@scienceandapologetics.org Редактор – Евгений Новицкий Компьютерная верстка – Вадим Царицон Симферополь 2011 2 СОДЕРЖАНИЕ Содержание стр. 3 Вступление стр. 4 Урок 1 Сотворение мира стр. 5 Допотопная цивилизация Урок 2 После потопа стр. 14 Расселение людей по Земле Урок 3 стр. 22 Цивилизации Ледникового...»

«О промышленном росте дореволюционной России Л.И. Бородкин Дореволюционная индустриализация и ее интерпретации Вышедший в начале 2005 г. сборник научных трудов кафедры истории России РУДН Конференции, дискуссии, материалы. 2004 содержит раздел под названием Обсуждение лекции С.В. Ильина “Промышленное развитие России от конца XIX века до начала сталинского Великого перелома”. Этот раздел в полной мере отражает дискуссионную составляющую, представленную в названии сборника. Открытые дискуссии...»






 
© 2013 www.knigi.konflib.ru - «Бесплатная электронная библиотека»

Материалы этого сайта размещены для ознакомления, все права принадлежат их авторам.
Если Вы не согласны с тем, что Ваш материал размещён на этом сайте, пожалуйста, напишите нам, мы в течении 1-2 рабочих дней удалим его.