WWW.KNIGI.KONFLIB.RU

БЕСПЛАТНАЯ ЭЛЕКТРОННАЯ БИБЛИОТЕКА

 
<< HOME
Научная библиотека
CONTACTS

Pages:     | 1 |   ...   | 44 | 45 || 47 | 48 |   ...   | 103 |

«САВА, ЕПИСКОП ШУМАДИЈСКИ СРПСКИ ЈЕРАРСИ од деветог до двадесетог века 1 СРПСКИ ЈЕРАРСИ од деветог до двадесетог века 2 Издавачи: ЕВРО, Београд УНИРЕКС, Подгорица ...»

-- [ Страница 46 ] --

Епископ Јован јановски (јеновски или јенопољски) хиротонисан је за епископа пре 1687. године, када се повукао из своје епархије и живео до 1694. године у манастиру Папраћи. Епископ Јован дошао је 31. јула 1688. године у Севск на путу за Москву, ради скупљања милостиње за манастир Папраћу. Митрополит рашки Јован помиње се 1688. године.197 Пре избора за митрополита рашког био је парохијски свештеник у Сарајеву.

Митрополит петрушки Јован помиње се у сопоћанском поменику у првим деценијама седамнаестог века, „с тим што је Јован сменио Герасима на епископској столици". На зиду у манастиру Картину забележено је да је дошао 1747.

године Јован најсветији „от Јеленово". Митрополит Јован (Ђорђевић или Георгијевић) неславно је ушао у нашу црквену и културну историју, јер о њему архимандрит Јован (Рајић) није нашао ниједну лепу реч, а онда су се на њега угледали Доситеј Обрадовић, Гаврило Витковић и многи други све до наших дана. Оптуживали су га да је без школе, да не зна добро ни читати, а још мање разумети, да нема гимназије, филозофије ни богословије. Ковиљски архимандрит Јован је, иако сјајан богослов и историчар, био стално у сукобу са својом околином и са црквеним властима нижим и вишим.

„Ненадовића Рајић није марио, Ђорђевића и Видака дубоко је мрзео. Путнику је бар некад и понекад био одан, а према Стратимировићу је био у заштитничко-учитељском и пријатељском ставу...200 Тако је створен неверан лик митрополита Јована. „Два брата Руварца, Иларион и Димитрије, много су се намучили док су доказали колико су Рајићеве тврдње о митрополиту Јовану Ђорђевићу нетачне. Рајићева освета успомени митрополитовој много је више њему нашкодила неголи ономе коме је била намењена. Нимало усамљен случај". Митрополит Јован рођен је у Карловцима. Још као дете доспео је у манастир Дечане и био ђак, ђакон и архиђакон патријарха Арсенија IV. Као архиђакон био је у пратњи патријарховој приликом његове посете митрополиту ђустендилском Јефрему (Станковићу),202 а такође и приликом посете ове двојице црквених великодостојника лесновском манастиру.203 Приликом патријархове посете манастиру на реци Тресци,204 поред митрополита скопског Кирила у пратњи се налазио и архиђакон Јован. Све ово говори да је био врло близак патријарху Арсенију IV и да није био без способности. Из једног сачуваног снимка музичког рукописа, грчког и српског, који је изгорео 6. априла 1941. у Београду, на коме се налазе стихови архиђакона Јована писани на српскословенском, да се закључити да је он био образован човек. Ти његови стихови „занимљиви су највише по томе што су међу последњима који су данас познати на српскословенском".205 У години писања ових стихова, 1735, архиђакон Јован је први пут посетио манастир Грачаницу, што је учинио и 1736. године урезавши „своје име на зид спољашњег нартекса". У време друге сеобе Срба архиђакон Јован се придружио патријарху Арсенију IV и нашао му се при руци у свом родном месту. Идуће, 1738. године, архиђакон Јован учествовао је у ликвидирању руских школа у Карловцима.

Када се упразнила Темишварска епархија, патријарх Арсеније IV покушао је да свога архиђакона Јована именује за епископа темишварског, али у томе није успео јер је на патријарха вршен притисак да се за епископа постави Симеон Христијан, кога Димитрије Руварац назива пробисветом. Међутим, „наш лаковерни народ штоно реч на рукама га је носио, и мољакао да му се даде епархија". Када су хрватски сталежи поднели предлог на сабору у Пожуну да се у Хрватској и Славонији укину све православне епархије, а православни верници потчине унијатском епископу, српски народни прваци су 12. септембра 1742. изабрали народне депутирце међу којима су, поред осталих, били епископ Павле (Ненадовић) и архиђакон Јован (Ђорђевић). Његов задатак је био да затраже да се потврде све привилегије које је српски народ добио и да се прогласе у свима хрватским жупанијама.

На Богојављење 1746. године патријарх Арсеније IV рукоположио је архиђакона Јована у чин презвитера и произвео га у чин архимандрита. Будући да је био вешт дипломата, што се видело приликом његовог боравка у Бечу, где је заступао интересе Српске цркве, патријарх Арсеније IV послао га је у манастир Дечане. Као дечански архимандрит и патријархов егзарх финансирао је 1746. Жефаровићев баОВАН (Ђорђевић) крорез Кнез Лазар, а такође и Сремске светитеље. Његовим заузимањем патријарх Арсеније IV издао је бакрорез Цар Урош.

На Велику Госпојину 1746. године патријарх Арсеније IV заједно са митрополитом београдским Софронијем и епископом бачким Висарионом (Павловићем) хиротонисао је у Саборној карловачкој цркви архимандрита Јована за епископа осечкопољског. На овом положају је остао три године, али се углавном задржавао у Срему, о чему нам сведоче бројни подаци о чинодејстивима, монашењима и рукоположењима која је извршио помажући и на тај начин патријарху.

Када се упразнила Епархија карансебешко-вршачка, епископ Јован је премештен у Карансебеш 1749. године. После извесног времена преместио је седиште у Вршац, где је подигао велелепни владичански двор са придворним храмом у коме је вредни иконостас које је исликао његов дворски сликар Никола Нешковић.

Епископ Јован спада у ред највећих приложника цркава и манастира. Његовим заузимањем, пре свега, подигнути су многи храмови и снабдевени црквеним стварима уметничке вредности и израде. Тако је на његов захтев Никола Нешковић обновио икону светих српских деспота у манастиру Крушедолу, коме је поклонио и једну нову икону истога садржаја. Његовим трошком и старањем довршени су везови покрова за кивоте св. Стефана Дечанског и св. цара Уроша.

После смрти митрополита Павла (Ненадовића) изабран је на Карловачком народно-црквеном сабору, као владин кандидат, за митрополита епископ Јован 7. септембра 1769. године. Истога месеца, пре него што је од царице Марије Терезије потврђен, царица је затражила од новог митрополита да покаже своју благодарност на тај начин што ће се известан број заповедних празника укинути. Крајем године Синод је разрешио 56, празника од којих је 27 било руских. Укидање празника је пропраћено великим негодовањем, које је код римокатолика, чији су празници такође укинути, било још веће. После свега овога у Бечу је 1771. штампан српски календар. У овом календару наведено је тринаест празника светим Србима. Они су ушли у календар на заузимање митрополита Јована који је био велики поштовалац и пропагатор слављења успомена светих Срба. У овом месецослову објављенаје и општа стихира српским светитељима коју је написао митрополит Јован. Захваљујући Србљаку који је изишао из штампе 1761. у Римнику у Малој Влашкој, који је приредио за штампу епископ арадски Синесије (Живановић), успео је митрополит Јован да поменуте свете унесе у месецослов и на тај начин осигура њихово слављење у српском народу.

Због Срба светаца у Зборнику молитава митрополита Јована побунили су се унијати те је у Бечу 1773. сазван синод унијатских епископа из Хрватске, Угарске и Ердеља. Резултат овога синода је одлука царице којом се тражило укидање календара из 1771, с тим што би се број православних празника, као и унијатских, свео на шеснаест. Међутим, митрополит Јован ово друго укидање празника није доживео.

После свог овећег Зборника молитава, митрополит Јован је сачинио кратак извод молитава из поменутог Зборника и наменио га војницима православне вере, а потом и свима верницима српске и румунске народности. Све је то штампао о свом трошку и после Божића 1771. разаслао епархијским епископима да их као његов дар поделе војницима који знају читати, а не могу учествовати у православном богослужењу будући да су удаљени од православних храмова.

„Молитвеник за старе ослабела вида Јована Георгијевића код Срба је сасвим особена и изузетна књига. Њено особено место одређено је већ њеном несвакидашњом наменом... тај Молитвеник је осам пута већи од других, уобичајених молитвеника. Књига је, затим штампана веома крупним словима, таквим каквим су штампана само престолна јеванђеља. Молитвеник је био тако приређен да је доиста могао служити старим особама ослабела вида". Будући везан за манастир Дечане, митрополит Јован је послао овом манастиру своје рукописне књиге Параклис и Канон молебни Стефану Дечанском које говоре „да је иза њих стојао сентименталан човек". Као љубитељ књиге, митрополит Јован их је писао, штампао и поклањао црквама, манастирима и верницима.

Из записа се сазнаје само за мањи део књига које је поклонио и на тај начин неговао традицију поклањања књига у српској цркви. Тако је поклонио престона јеванђеља храму Вазнесења Господњег у Руми, Успенском храму у Вршцу и царској лаври у Дечанима; Србљак храмовима манастира Месића и Горњег Ковија; Пасхалну службу храму у Баноштру и Николајевским храмовима у Иригу и Шуљму; цео круг црквених књига придворном храму у Вршцу, Цветни триод манастиру Средишту, дванаест минеја, Службеник и Пентикостар у Дечанима. Поред књига, митрополит Јован је поклонио придворном храму у Вршцу часну трпезу, а такође и двоструку икону на којој је изображено Рођење и Богојављење. Сребрна кандила поклонио је манастирима Хопову и Јаску, сасуд за свето миро многим банатским црквама.

Проучавању ове заслужне личности која је осуђивана и хваљена, алијош увек недовољно проучена, доприноси и мишљење Вељка Петровића који је добро приметио да „нарочито средином осамнаестог века Јован Ђорђевић и Павле Ненадовић шаљу по десетине младих људи да уче филозофију, права и уметност".210 Његовом заслугом је и Никола Нешковић „постао добар уметник и угледан грађанин града Вршца". С правом је примећено да „када би се у испитивању животописа овог црквеног великодостојника ослонило искључиво на мишљење и сведочанства многих савременика, добила би се поражавајућа слика о Георгијевићу као незналици и каријеристи... Ни тридесет година његовог деловања на највишим црквеним положајима нису изменили негативан став и неповерење савременика о њему. Међутим, материјални подаци о настојањима и активностима Георгијевићевим дају лик умногоме друкчији од оног каквог су га видели људи његовог времена". Митрополит Јован је био човек учен и храбар, окретан и свестан како је доспео на највиши положај у Карловачкој митрополији, а њој и српском народу послужио је часно, водећи рачуна да ће га српска историја, до које му је толико стало, поставити на право место, а о њу се није огрешио.

Митрополит Јован је посебну љубав гајио према српској књизи. „По томе шта је радио и колико је учинио за српску књигу, Јован Георгијевић заузима истакнуто место и сасвим изузетно место међу карловачким митрополитима и патријарсима. Нема карловачких митрополита и патријараха, и оних за које се држи да су били веома образовани, који су толико учинили за српску књигу. Иларион Руварац је то добро приметио и, с разлогом, високо ценио. Нико више од њега није учинио да српску књигу усмери националним интересима. При свему томе, и његове књиге биле су добро бележене у Бечу, са којим, додуше, чини се, никада није ни долазио у сукоб". У митрополиту Јовану „треба видети човека који је служио свему што припада његовом народу. Чини се да је у томе био чак веома искључив. Држао је само до српских светитеља. Знао је само за српску историју. Држао се само српских градова, насеља и манастира. То није могло остати непримећено оним савременицима који су бринули о политици Аустрије, па и аустријских Срба". Умро је 23. маја 1773. у Карловцима, а сахрањен је у манастиру Крушедолу.



Pages:     | 1 |   ...   | 44 | 45 || 47 | 48 |   ...   | 103 |
 


Похожие работы:

«ЗАКОН ТУРКМЕНИСТАНА о культуре Настоящий Закон регулирует общественные отношения в сфере создания, возрождения, сохранения, развития, распространения и использования культуры народа Туркменистана; направлен на обеспечение и защиту конституционных прав граждан Туркменистана на участие в культурной жизни и доступ к культурным ценностям; определяет правовые, экономические, социальные и организационные основы государственной политики в области культуры. ГЛАВА I. ОБЩИЕ ПОЛОЖЕНИЯ Статья 1. Основные...»

«Бубновский С.М. Правда о тазобедренном суставе. Жизнь без боли Тазобедренный сустав является самым мощным в организме человека и испытывает большую нагрузку, поэтому и неудивительно, что проблемы этого сустава занимают 2-е место после болей в спине. Как только в суставе появляется боль, каждый шаг превращается в пытку, каждое движение становится мучительным испытанием. Нарушается походка, болит спина, колени, трудно вставать и ложиться – все это коксартроз – болезнь тазобедренного сустава,...»

«Казань 2012 Главный редактор Ответственный секретарь Рафаэль Хакимов Алсу Хуснутдинова Дизайн обложки Верстка Миляуша Хасанова Лия Зигангареева Редактор и составитель номера Рафик Абдрахманов Учредитель Автономная некоммерческая организация Казанский центр федерализма и публичной политики Мнения, выраженные авторами статей, не обязательно совпадают с точкой зрения редакции Казанского федералиста Издание осуществляется при финансовой поддержке Фонда Джона Д. и Кэтрин Т. МакАртуров Издание...»

«Борис Иванов АКАДЕМИК МИХАИЛ РЕШЕТНЁВ КРАСНОЯРСКИЙ КРАЙ. ЖЕЛЕЗНОГОРСК. 2006 ГОД ЭТА КНИГА, ПОДГОТОВЛЕННАЯ НА ОСНОВЕ ВОСПОМИНАНИЙ КОЛЛЕГ, СОСЛУЖИВЦЕВ, РОДНЫХ И БЛИЗКИХ МИХАИЛА ФЕДОРОВИЧА РЕШЕТНЕВА, А ТАКЖЕ С ИСПОЛЬЗОВАНИЕМ ОФИЦИАЛЬНЫХ ДОКУМЕНТОВ ВСЕГО ЛИШЬ СКРОМНАЯ – ПОПЫТКА УВЕКОВЕЧИТЬ ДЛЯ ИСТОРИИ ОТДЕЛЬНЫЕ ЭТАПЫ И ПОДРОБНОСТИ ЯРКОЙ И НАСЫЩЕННОЙ ЖИЗНИ ЧЕЛОВЕКА, ИМЯ КОТОРОГО С ПОЛНЫМ НА ТО ОСНОВАНИЕМ ВНЕСЕНО В ЗОЛОТОЙ СПИСОК ТЕХ НЕМНОГИХ ЗЕМЛЯН, КАЖДОГО ИЗ КОТОРЫХ ЖИТЕЛИ НАШЕЙ ПЛАНЕТЫ ИМЕЮТ ВСЕ...»

«Ленинградский университет в Великой Отечественной в Очерки ЛЕНИНГРАД ИЗДАТЕЛЬСТВО ЛЕНИНГРАДСКОГО УНИВЕРСИТЕТА 1990 ( Проект История Петербургского университета в виртуальном пространствеhttp://history.museums.spbu.ru/ Б Б К 63.3(2)722 Л-33 Собранные в книге очерки посвящены одной из самых героических и драматичных страниц истории Ленинградского университета — его участию в Великой Отечественной войне. Очерки воссоздают все стороны деятельности университета с начала в о й н ы — в период блокады...»

«Наталья Комелина Наталья Комелина. Весенняя школа по фольклористике и культурной антропологии Весенняя школа по фольклористике и культурной антропологии Фольклор в наше время: традиции, трансформации, новообразования Со 2 по 10 мая 2009 г. Центр типологии и семиотики фольклора Института высших гуманитарных исследований РГГУ провел десятую весеннюю школу по фольклористике и культурной антропологии для студентов, аспирантов и молодых преподавателей. В ней принимали участие филологи, историки,...»

«ЭСТОНЦЫ В АЗЕРБАЙДЖАНЕ в конце XIX - начало XX вв. БАКУ-2005 Эта книга посвящается людам, которые, являются основоположниками дружескг4Х отношений между Азербайджаном и Эстонией. Научный редактор: доктор исторических наук Приит Раудкиви доктор исторических наук Рецензенты: Ээро Медийаинен магистр исторических наук Тынис Лукас кандидат исторических наук Гаджи Гасанов Джафар Мамедов. Эстонцы в Азербайджане в конце XIX- начало XX вв. Баку,2005. ВВЕДЕНИЕ В XIX начале XX вв. как Северный...»

«Медицина Китая Медицина Китая В исторической перспективе китайская медицина в некоторых отношениях опередила западную. Уже более двух тысячелетий назад, в период правления династии Весеннего и осеннего периодов (770-476 гг. до н.э.) и Враждующих империй (475-221 гг. до н.э.), в Китае существовала запись труда по медицине, книга Нэй-цзин. Труды греческого врача Гиппократа, жившего в 446-377 гг. до н.э., который считается отцом западной медицины, относятся к более позднему времени. Ней-цзин может...»

«Государственный архив Российской Федерации МОСКВА РОССПЭН 2010 МИНИСТЕРСТВО КУЛЬТУРЫ И МАССОВЫХ КОММУНИКАЦИЙ РОССИЙСКОЙ ФЕДЕРАЦИИ ФЕДЕРАЛЬНОЕ АРХИВНОЕ АГЕНТСТВО ГОСУДАРСТВЕННЫЙ АРХИВ РОССИЙСКОЙ ФЕДЕРАЦИИ История Государственного архива Российской Федерации ДОКУМЕНТЫ СТАТЬИ ВОСПОМИНАНИЯ Ответственный редактор доктор исторических наук, профессор С. В. Мироненко МОСКВА РОССПЭН 2010 УДК ББК Ответственный редактор С. В. Мироненко Руководитель коллектива составителей сборника: Л. А. Роговая,...»

«Гендер для чайников-2 Москва Звенья 2009 ББК 60.54:71.4 Г34 Научный редактор Ирина Тартаковская Иллюстрации Адгура Дзидзария ISBN 978–5–7870–0110–5 © Фонд имени Генриха Бёлля, состав, 2009 © Коллектив авторов, 2009 © А.Г.Дзидзария, рисунки, 2009 © А.А.Кулаков, оформление, 2009 аВТорЫ: Белянин алексей Владимирович доцент, координатор научных программ МИЭФ Государственного университета Высшая школа экономики, PhD Жидкова елена михайловна заместитель директора по научной работе муниципального...»






 
© 2013 www.knigi.konflib.ru - «Бесплатная электронная библиотека»

Материалы этого сайта размещены для ознакомления, все права принадлежат их авторам.
Если Вы не согласны с тем, что Ваш материал размещён на этом сайте, пожалуйста, напишите нам, мы в течении 1-2 рабочих дней удалим его.