WWW.KNIGI.KONFLIB.RU

БЕСПЛАТНАЯ ЭЛЕКТРОННАЯ БИБЛИОТЕКА

 
<< HOME
Научная библиотека
CONTACTS

Pages:     | 1 |   ...   | 25 | 26 || 28 | 29 |   ...   | 103 |

«САВА, ЕПИСКОП ШУМАДИЈСКИ СРПСКИ ЈЕРАРСИ од деветог до двадесетог века 1 СРПСКИ ЈЕРАРСИ од деветог до двадесетог века 2 Издавачи: ЕВРО, Београд УНИРЕКС, Подгорица ...»

-- [ Страница 27 ] --

На тај начин је епископ Горазд отклонио примедбе које су се односиле на јурисдикцију Српске патријаршије.

Решавајући питање свештеничког кадра, епископ Горазд је упутио у српске православне богословије око тридесет кандидата од којих су неки наставили своје студије на Богословском факултету у Београду.

Уводећи у својој епархији православно богослужење, постепено и мудро, епископ Горазд је приступио превођењу најпотребнијих богослужбених текстова на народни језик.

„Године 1927. објавио је превод литургије светог Јована Златоустог и светог Василија Великог, године 1929. била је припремљена за издавање прва нотна свеска Гораздових источних црквених песама, затим Историја Библије проф. Фијале за ученике 3- разреда, Православље и католичанство Сахарова, 'Словенски свети Вацпав', Грузина и низ других". За богослужбене потребе, епископ Горазд је штампао, 1935.

године, Велики зборник, скоро на 1000 страна, који замењује скоро све богослужбене књиге Православне цркве, који је још увек најбољи зборник ове врсте у Православљу.

Поводом 1050-годишњице смрти Св. Кирила Словенског, епископ Горазд је, под псеудонимом П. Мали, објавио књигу „Живот Св. Кирила и Методија", а за потребе својих верника Православни катихизис.

Чехословачка је већ 1938. године наслућивала опасност која јој прети. „Епископ Горазд, чија је једна од карактерних особина била увек ангажованост, сматрао је и сада за своју дужност да јавно изнесе свој став о политичкој ситуацији у ЧСР. Живот цркве није стао нити је смео стати, али поред постојећих тешких задатака појавили су се и они који су везивали православну цркву са судбином чешког народа"149 а он је свој став о фашизму изложио још 1937. године. После окупације Судета од стране Немаца, епископ Горазд је својом чувеном посланицом од 28. октобра 1938. године, упућеном свим поглаварима православних цркава, позвао целокупну светску јавност у помоћ.

И после окупације целе Чехословачке, епископ Горазд наставља свој мисионарски рад служећи, проповедајући, предавајући веронауку деци и посвећујући нове храмове.

Уласком Рајнхарда Хајдриха у Праг, на положај заменика протектора у Чешкој и Моравској, „ушла је смрт" у поменути град, а свега неколико дана касније, 7. октобра 1941. године, у Праг је дошао и православни епископ Серафим (Ладе), пореклом Немац, са местом пребивања у Берлину. Након посете епископу Горазду, оставио му је акт у којем се каже: „Преузео сам Чешку епархију под своју заштиту до краја рата, исто као и православну цркву у Словачкој..." Након извршеног атентата на Хајдриха од стране чешких родољуба-падобранаца, који су долетели из Енглеске, падобранцима нико није хтео и смео да да уточиште. Замољен је и др Ото Становски, капелан катедралне цркве светог Вита у Прагу да их римокатолчка црква сакрије у неком од својих манастира. Међутим, „Становски је ову молбу категорички одбио и није желео да са целом ствари има ма каква посла". Падобранце је примила Православна црква и сакрила их у крипти катедрале Св. Ћирила и Методија. Када се сазнало где су падобранци скривени, почела су хапшења у Прагу, а епископ Горазд је написао три писма надлежним грађанским, окупаторским властима. „Да би спасао цркву, ухапшене, да престану да страдају и невини, епископ Горазд је написао:

„Предајем одговарајућим органима себе на располагање, спреман сам да истрпим сваку казну, чак и смртну”. Епископ Горазд је ухапшен, заједно са својим најближим сарадницима, мучен у затвору и осуђен на стрељање 3. септемра 1942. године. Епископ Горазд је стрељан 4. септембра 1942.

године у прашком предграђу Кобилиси, а потом спаљен у прашком крематоријуму.

Немци су 4. октобра забранили рад Православне цркве у Чехословачкој, а сву њену имовину конфисковали.

Српска православна црква, а потом и Чешка православна црква, након Другог светског рата, уврстиле су епископа Горазда у ред светитеља и његову успомену славе 23. августа /4.

септембра.

Светитељски лик епископа Горазда налази се на зидовима манастира Дивостина и Светоуспенског саборног храма у Крагујевцу.

У Пљеваљском синодику православља дат је низ епископа рашких. У том низу епископ рашки Григрије I заузима шесто место.153 Био је епископ у време архиепископа српског Јакова (1286-1292).

Између 1. септембра 1304. и 31. августа 1305-1313.

Пре избора за епископа Григорије је био сабрат манастира Хиландара. За епископа рашког изабран је после епископа Филипа у времену између 1. септембра 1304. и 31. августа 1305.

Као епископ рашки преписао је номоканон за манастир Хиландар и замолио је манастирско братство да га упишу у поменик и каже: „и поменуите брата вашего и сьслоужьб'ника Григорига". Из записа се такође види да је живео у Расу у,домоу светыхь апостоль иже вь РасЕ". Епископ рашки Григорије помиње се још једном у натпису на крсту које је дарован Саборној цркви Светих апостола Петра и Павла у Расу, који се данас налази у доминиканском манастиру у Дубровнику. првопрестолни у натпису из 1361. године у манастиру Зауму" Наиме, „српски кесар Гргур подигао је 1361. или раније на југоисточној обали Охридског језера манастир Богородице Захумске... који је данас познат под именом Заум"158 За време Стефана Уроша манастирску цркву је „изографисао деволски епископ Григорије, који се такође назива ктитором". Први помен о епископу бањском Григорију имамо из 1376.

године када је, заједно са епископом водочким (струмичким) Данилом, учествовао у решавању спора „о границама хиландарских имања у околини Струмице". Приликом првог пада Србије у Дубровник је избегао, заједно са деспотом Ђурђем Бранковићем, и митрополит београдски Григорије.

Митрополит Григорије је за време свога боравка у Дубровнику оставио код „дубровачког племића Ђорђа Гучетића у поклад извесне ствари београдске цркве. Како је митрополит Григорије ускоро умро, право на поменуте ствари прешло је, изгледа, на Бранковиће". Митрополит београдски Григорије налазио се на положају београдског митрополита почетком XVI века,162 пре митрополита Теофана.

Помиње се у другој половини XVI века. „За његове је управе прештампао ђакон Кореси празнични минеј Божидара Вуковића". Епископ Григорије заузимао је катедру епископа пелагонијских и прилепских у шеснаестом веку. Бавио се књижевним радом и превео је Дамаскина Студита. Епископ полошки Григорије помиње се 1532. године у синодалном акту Охридске архиепископије165 као један од двадесет девет учесника сабора који је судио и свргнуо митрополита смедеревског Павла који се „не окривљује ни за што друго до што је прогласио Пећку цркву самосталном као што је била од Св. Саве, и њоме почео управљати". Григоријеје постао митрополит врањски пре 1635. године, што се сазнаје „на основу података о пешкешу који је платио и за села Стари Нагорич, Драгуш и Државу". На предлог патријарха пећког Гаврила дошло је 1649. године до смене на престолу Грачаничке и Липљанске епархије. Место митрополита Јефтимија постављен је митрополит Григорије. Григорије је постао митрополитом моравичко-ужичким пре 1697. године јер се поменуте године већ помиње као избеглица у Славонији. Наиме, поунијаћени епископ Петроније (Љубибратић) је 1697. године изадао своју грамату митрополиту Григорију којом га поставља „за игумана обновљеног манастира Пакре". У записима се помиње као књигољубац. Обновио је јеванђеље и поклонио га, заједно са антиминсом, манастиру Хиландару. После разарања манастира Студенице, пронашао је у селу Коничу једну књигу која је припадала овом манастиру и „узео је к себи". О пожешким епископима током осамнаестог века имамо само неколико врло оскудних података. Тако су, у два манастирска поменика, сачувана само два имена пожешких архијереја. У Сопоћанском поменику, наиме, помиње се пожешки митро-полит Софроније, а у рачанском Григорије. Први познати нам митрополит ваљевски – Григорије, помиње се 1708. године. Митрополит Григорије помиње се 1712. године. Није искључено да је управљао и Зворничком епархијом о чијим епископима из тога времена нема никаквог помена. Пре избора за епископа бачког, сегединског и јегарског, Григорије (Димитријевић) био је егзарх патријарха Арсенија (Црнојевића). На предлог митрополита Викентија (Поповића) цар Карло га је 2. августа 1713. потврдио за епископа бачког. Исте године га је митрополит Викентије и посветио за епископа.

За његово време је, 25. јула 1714, Виктор Лепавинац завршио преписивање требника у манастиру Моноштру, храму Ваведења пресвете Богородице у Бачкој епархији. Родом је био из Атине. На катедри митрополита зворничких био је од 1767. до 1773. године. Григорије се помиње марта 1828. године као последњи синодални митрополит који је потписао синодално писмо патријарха цариградског Агатангела свештенству и народу Пелагонијске архиепископије у вези са њеним сједињењем са Корчанском митрополијом. Када је избио устанак 5/6. априла 1841. године у појединим пределима Нишке епархије, у Нишу је тада епархијски архијереј био митрополит Григорије. Уплашивши се од могућих последица, избегао је у Цариград.

митрополит херцеговачко-захумски После митрополита Јосифа за новог митрополита, по Владимиру Ћоровићу,178 дошао је 21. новембра 1854. године Григорије. У овој епархији остао је до 19. априла 1860. године.

„За време његове управе овом епархијом издатје Хатихумајум, као последица Кримског рата и Париског конгреса.

У Мостару је објављен 28. фебруара 1856. године. По њему су владике требале да буду плаћене из државне касе, а дотадашњи систем наплаћивања и прибирања владичанских прихода требао је да престане. То је, као и многе друге ствари, остало мртво слово на хартији. Забележено је да су Григорија хтели опљачкати ускоци у Бишини, али га је спасла бројна турска пратња, која је била с њим". Митрополит Григорије, Грк по рођењу, био је један од последњих струмичких архијереја. Приликом оснивања Митрополије кидонијске у Малој Азији, један од оних који су о томе одлучивали у Царигарду и потписали синодални томос био је и струмички Григорије. митрополит зворничко-тузлански Када је митрополит Николај (Мандић) прешао из Тузле у Сарајево, за његовог наследника изабран је архимандрит Григорије (Живковић), члан Сарајевске конзисторије.

Митрополит Григорије (у свету Никола) рођен је у селу Меминској, Срез костајнички, од оца Григорија, свршеног богослова и потоњег свештеника, и мајке Јелице, 6. децембра 1839. године. Основну школу учио је у Дубици, а гимназију у Петрињи и Загребу, где не беше бољег математичара од њега, а Богословију у Сремским Карловицма.

Пре ступања у чин био је извесно време учитељ у Црквеном Боку. Рукоположен је у чин ђакона 8. септембра 1861, а у чин презитера 26. октобра исте године од митрополита Петра (Јовановића) и постављен за капелана своме оцу у Дубици, а потом у Црквеном Боку. Две године потом, 1863, постављен је за катихету у Раковцу крај Карловца. Професорски испит полагао је у Бечу за предавача српског и немачког језика. Испитивач за српски или хрватски језик био му је учени слависта Фрања Миклошић.

Скоро тридесет година је Никола Живковић провео у поменутој гимназији, а у исто време био је члан конзисторије и један од првих сарадника епископа горњокарловачких Лукијана и Теофана. Епископ Теофан га је и одликовао чином протопрезвитера.

Пошто је умировљен 1893. године, на Теодорову суботу исте године прима монашки чин, узима очево име Григорије и као патријаршки протосинђел прима управу манастира Гомирја. На позив митрополита дабро-босанског Георгија прелази 1. јануара 1897. у Сарајево за члана конзисторије и бива произведен у чин архимандрита. Исте године постао је митрополит зворничкотузлански и посвећен је 27. јула 1897.



Pages:     | 1 |   ...   | 25 | 26 || 28 | 29 |   ...   | 103 |
 


Похожие работы:

«СКАЗКИ Амрита-Русь Москва 2003 Н.К. Рерих СКАЗКИ. – М.: Амрита-Русь, 2003. – 208 с. ISBN 5-94355-052-6 © Амрита-Русь, оформление, 2003 ПРЕДИСЛОВИЕ Велико и многогранно наследие Николая Константиновича Рериха. Это, прежде всего, его карти Ему принадлеж также книны. ат ги “Алтай – Гималаи”, “Сердце Азии”, “Шамбала”; многочисленные статьи по вопросам архео г и и к с в и к ь уры; стило и, с ус т а ул т хи, сказки, п с о ра ен ко м ог оргаье ы; б щ ия н им низациям, создававшимся по его инициативе...»

«Crystal Palace (1851-1936) 2006 Существовало в викторианской Англии здание, без которого совершенно невозможно представить себе эту эпоху. Речь идет о знаменитом Хрустальном дворце, хотя в России о нем знают большей частью те, кто изучает или увлекается историей архитектуры. Между тем это здание достойно отдельной статьи. Хрустальный дворец: Великая выставка 1851 года Своим появлением Хрустальный дворец обязан был Первой международной промышленной выставке 1851 года и строился как ее главный...»

«КНИГА В РОССИИ XVIII— СЕРЕДИНЫ XIX в. ИЗ ИСТОРИИ БИБЛИОТЕКИ АКАДЕМИИ НАУК СБОРНИК НАУЧНЫХ ТРУДОВ Л Е Н И Н ГР А Д 1989 Редколлегия: А. А, Зайцева (отв. ред.), Н. Г1, Копанева, В. А. Сомов 4503000000-24 ^ „ К— 042(02)-89— ^ ® Библиотека Академии наук СССР, 1989 ПРЕДИСЛОВИЕ Сборник Книга в России X V I II — середины X I X в.: Из истории Библиотеки Академии наук продолжает серию тру­ дов, подготовленных научно-исследовательским отделом ис­ тории книги Библиотеки Академии наук С СС Р. Он посвящен...»

«1925 год образован город Мытищи 2004год учреждено Городское поселение Мытищи 1623 the first written record about the village of Mytischi 1925 the town of Mytischi is found 2004 the municipal entity “Mytischi borough” is found Mytischi мытищи Мытищи Дорогие мытищинцы и уважаемые гости нашего города! Эта книга имеет простое название Мытищи, я ятели искусства и многие другие известные наши Город Мытищи – административный центр Мытищин- род имеет многовековую историю, неразрывно связанную с бы...»

«Захария Ситчин Колыбели цивилизаций Серия: Хроники Земли – 12 Колыбели цивилизаций: Эксмо; Москва; 2008 ISBN 978-5-699-18258-9 2 Захария Ситчин: Колыбели цивилизаций Аннотация Знаменитый исследователь и талантливый американский ученый Захария Ситчин продолжает раскрывать удивительные тайны древних цивилизаций. Он стремится не развенчать мифы и предания, тысячелетиями накапливаемые человечеством, а найти источник подтверждения фактов, которые послужили основой для этих легенд, и доказательства...»

«ВСТУПЛЕНИЕ О существовании народа хунну стало известно из китайских источников. Его наименование оказалось гораздо более долговечным, чем сам народ. Оно широко известно, несмотря на то что носители его погибли полторы тысячи лет назад, тогда как названия многих соседних современных хуннам народов знают сейчас только историки-специалисты. Хунны оставили глубокий след в мировой истории. Двинувшись из Азии на запад, они нашли приют в Приуралье у угров. Слившись с ними, они образовали новый народ,...»

«ПАСПОРТ МУНИЦИПАЛЬНОГО ОБРАЗОВАНИЯ СЕЛЬСКОЕ ПОСЕЛЕНИЕ КУРШСКАЯ КОСА I. ИСТОРИЧЕСКАЯ СПРАВКА Куршская коса – песчаная граница между соленым Балтийским морем и пресным Куршским заливом. Уникальность косы издавна привлекает внимание туристов. Это интереснейшее место для изучения природы и историко – культурного наследия. Здесь возможны научные экспедиции, студенческие практики и наблюдение за живой природой. Только на Куршской косе в один день можно увидеть песчаные пустыни и луга, высокоствольные...»

«В книгу писателя и литературоведа Леонида Наумовича Большакова вошли его работы, в которых он с присущей ему андрониковской свободной и увлекательной манере описывает историю своих открытий, касающихся жизни, судеб и творчества личностей как значительных, известных, так и совсем неизвестных : декабриста Павла Пестеля, вольнодумца Григория Винского, украинского поэта Тараса Шевченко, писателя Льва Толстого, крестьянки Афанасии Скутиной. О СЕБЕ: БИОГРАФИЧЕСКАЯ СПРАВКА Я родился 1 января 1924 года...»

«Каждый регион многонацио- нении национальных культур, изнальной России имеет свою непо- дательство Альфарет сформивторимую богатую историю, отра- ровало региональные библиотеки женную в печатном слове: красавица Сибири и Дальнего Востока, Урала, Сибирь с эпопеей ее завоевания и ос- Поволжья, Русского Севера, Юга воения, издревле хранящий секреты России и Кавказа, Средней Азии обработки металлов, мерцающий и Казахстана, Западных территодрагоценными камнями могучий рий Российской империи. В этих...»

«Гуревич П.С. Г 95 Культурология. Учебник для вузов. М.: Проект, 2003, с. 336 ISBN 5-901660-18-8 Учебник Культурология знакомит читателей с различными культурами, их типами и этапами развития; рассказывает о взаимодействиях культур, постепенно подводя читателей к общим закономерностям их становления. Что такое культура? Как она соотносится с природой? В чем отличие культуры от цивилизации? Почему рождается множество культур, и как они взаимодействуют друг с другом? В учебнике также показана...»






 
© 2013 www.knigi.konflib.ru - «Бесплатная электронная библиотека»

Материалы этого сайта размещены для ознакомления, все права принадлежат их авторам.
Если Вы не согласны с тем, что Ваш материал размещён на этом сайте, пожалуйста, напишите нам, мы в течении 1-2 рабочих дней удалим его.