WWW.KNIGI.KONFLIB.RU

БЕСПЛАТНАЯ ЭЛЕКТРОННАЯ БИБЛИОТЕКА

 
<< HOME
Научная библиотека
CONTACTS

Pages:     | 1 |   ...   | 18 | 19 || 21 | 22 |   ...   | 103 |

«САВА, ЕПИСКОП ШУМАДИЈСКИ СРПСКИ ЈЕРАРСИ од деветог до двадесетог века 1 СРПСКИ ЈЕРАРСИ од деветог до двадесетог века 2 Издавачи: ЕВРО, Београд УНИРЕКС, Подгорица ...»

-- [ Страница 20 ] --

Крајем 1653. године патријарх Гаврило је кренуо у Русију и на Бадњи дан исте године срео се са митрополитом требињским Арсенијем. По Арсенијевом исказу, приликом саслушања у Москви, патријарх је дошао у Трговиште на позив влашког војводе Матије Басарабе да га „измири с козачким хетманом Богданом Хмељницким". Међутим, Јован Радонић је био мишљења да је патријарх „ишао у Русију поглавито у интересу балканских православних хришћана које је требало ослободити од турског јарма".19 Све ово говори да је патријарх Гаврило био политичке природе и да је следио „стопама својих предходника, Јована и Пајсија"20 и радио на ослобађању балканских народа од Турака па чак и учествовао у завери балканских старешина. У тој завери „били су Петар Парчевић, потоњи надбискуп марцијанопољски, Кирило, митрополит трновски и ранији цариградски патријарх Партеније II, као и српски патријарх Гаврило".21 У том контексту треба схватити и патријархов пут у Русију, који је предузео из политичких разлога, а такође и у циљу тражења материјалне помоћи за своју сиромашну патријаршију која је била у веома тешкој ситуацији.

„За време бављења у Русији, патријарх Гаврило уживао је велико поверење цара Алексија Михајловића и патријарха Никона",22 али се не бисмо могли сложити са тврђењем Јована Радонића да је неко време чак „заступао патријарха Никона, како се види из писма Никонова, упућеног" о свјатјем Дусје брату нашему сослужебнику Гаврилу, архиепископу Петцкому и серпскому патриарху".21 Наиме у званичном општењу сви православни архијереји обраћају се један другоме као „саслужитељи" и према томе, у „саслужебнику" треба видети само једну уобичајену фразу која се употребљава од давнина.

За време патријарховог боравка у Русији, 25. септембра 1654.

године посетио је „србску земљу" јерусалимски патријарх Пајсије дошавши у манастир Крушедол.

Из сачуваних записа сазнајемо да је патријарх Гаврило био велики књигољубац. У манастиру Сретењу у Овчару пронашао је 1650. типик запустелог манастира Ариља, узео га и однео у Пећ, а Сретењу даде „другу кнїгу типикь у замену". За његово време, 1651, у Врхобрезници, близу Пљеваља "сьписа се си месечникъ”. Епископу нишавском Лонгину, патријарх је поклонио књигу „хиротонїа грочаньске црькве" 4. маја 1651,26 а цркви Благовештења Пресвете Богородице на реци Тисовици, у селу Штиткову, Пентикостар.27 Иначе, ову цркву је из основа подигао.

Приликом свога доласка у Русију, патријарх Гаврило је донео књигу „Типик избраније многоје от 34 книг на латинскују јерес цареградскаго патријарха Михаила Кавасила".28 Патријарх је „молио да би цар Алексије и патријарх Никон наредили да се та књига наштампа и њему преда".29 Што се тиче аутора „Патријарх Гаврило навео је ту погрешно писца тога списа. Није то Патријарх цариградски Михаило Кавасила, него солунски митрополит Нил Кавасилас (), познати писац XIV века који се истакао као противник учења Римске цркве." Сви су изгледи да је патријарх Гаврило желео да остане у Русији имајући на уму тешко стање у којему је оставио Патријаршију. То га је и руководило да се писмено обрати патријарху Никону и замоли га да помогне православнима у Србији.

Због патријарховог одсуства распала се и Патријаршија са својим вишим и нижим свештенством. Осетивши „сву горчину живота у туђини, а још више када је остао усамљен, пошто је своју пратњу упутио натраг у Србију, Молио је стога и патријарха Никона и цара Алексија Михајловића да му даду отпуст да, заједно с антиохијским патријархом Макаријем, оде у Свету земљу и поклони се гробу Христову."31 Међутим, патријарх није отишао у Свету Земљу већ се вратио у Србију где је затекао новога патријарха Максима. Наиме, патријарх Гаврило писао је српским властима да изаберу новога патријарха сазнавши о пропадању Пећке Патријаршије. Његов покушај да поново заузме престо Св. Саве није успео.

Патријарх Гаврило, оклеветан да је утицао на руског цара да зарати са Турцима обешен је у Бруси. Сахранио га 18. јула 1659.

године презвитер Павле.

ГАВРИЛО

Помиње се као сведок приликом давања студеничког еванђеља у залог 1651. године.

ГАВРИЛО I

Митрополит Гаврило се помиње у једном турском дефтеру који се односи на време од 1640. до 1655. године у којем се каже:

„Дошао је на место монаха именом Герасима, који је умро". После смрти епископа марчанског Саве појавила су се четири кандидата и након дуже борбе постављен је за епископа марчанског јеромонах манастира Марче Гаврило (Мијакић), родом из Ђура, као најспособнији од све четворице. „Но пошто се бојао отпора католичке средине цара Леополда и утицајног бискупа Петретића, Гаврило Мијакић, са писмима српских старешина и уверењем да га желе за свога епископа, није отишао у Пећ на посвећење него у Молдавију. Онде га је у августу 1663.

посветио за вретанијског епископа сучавски и молдавски архиепископ Сава Бистрички." У загребачком бискупу Петру Петретићу, епископ Гаврило је имао жестоког противника, а положај му се погоршао и због побуне Стевана Осмокруга 1666. године. Свој положај је покушао да поправи посетом Риму, али у томе није успео. Цар Леополд је одузео епископу Гаврилу владичанство 1668. године, поставиши унијата Павла Зорчића, а када је, 1670. откривена завера грофова Зринског и Франкопана, у коју је био уплетен и епископ Гаврило, он је „ухваћен, окован и одведен у затвор у Грац, а одатле у Гладско у Шлеској". Овде је, 1686, епископ Гаврило завршио свој мученички живот. „Са епископом Мијакићем завршава се први период историје православне марчанске епископије, а с Павлом Зорчићем почиње период насилне уније Срба у Славонији".

ГАВРИЛО

У рукопису манастира Ораховице епископ Гаврил помиње се у низу од четири славонска епископа: „Прежде бивши епископи славон.: Василїи у лЕту 1707, по нему Гаврїилъ, Аданасъи, Никифоръ у лЕту 1735". Пре избора за епископа био је у служби патријарха Арсенија.

Приликом једне патријархове посете Бечу, 1706, у току богословске расправе са римокатолицима физички је напао Петра Бакића, потоњег бискупа ђаковачког (1716-1748), који је вређао православне и неповољно се изражавао о православној цркви.

Претпоставља се да је на пакрачком гробљу озидао храм који је по њему назван „Гавриница".

Будући веома темпераментан, долазио је често у сукоб са потчињенима. Сличан њему по нарави, убио га је у стању афекта поп Стојан.

Услед неуспеха ћесарове војске у аустријско-турском рату, са патријархом Арсенијем IV је избегао, 1737, и митрополит рашки Јефтимије (Дамјановић). На његово место је дошао Гаврило (Георгијевић) који је катедру заузимао од 1739. до после 1751.

године.

Митрополит Гаврило је 16. августа 1751. издао своју синђелију Бјелоречкој парохији коју је упутио да дужну мирију плати попу Михаилу или његовом егзарху,37 а касније и синђелију кућанској парохији. Митрополит, наиме, извештава кнежеве, кметове и православне вернике да им је поставио попа Михаила на поменуту парохију у чији састав улазе села: Кућани, Негбина, Бурађи, Јасенова, Бијела Река и Ајковица. После смрти митрополита дабро-босанског Мелетија, 1741, „постави се на владичанство Гаврил митропол, босанским" Родом је био из Сарајева. Као син Михајлов презивао се Михајловић. Међутим, два записа40 га називају Микићем, а Радослав М. Грујић41 и Војислав Богићевић42 Михић.

Већ прве године свога архијерејствовања потписао је пролог који је јеромонах Атанасије (Кецман) поклонио манастиру Рмњу за свој вечни помен и његовог сина презвитера Саве. Име митрополита Гаврила, који је освећивао антиминсе почевши од 1749, налази се на антиминсима све до 1754. када већ није био у животу. Зато је на два места и избрисано његово име, јер су издати после његове смрти, а потписао их је архијереј који их је издао за богослужбену употребу.

По налогу патријарха пећког Атанасија (Гавриловића), митрополит Гаврило је посветио архимандрита Симеона (Кончаревића) за епископа далматинског у манастиру Дужима и о томе му издао одговарајућу грамату 15. септембра 1751. године. Поред поменуте хиротоније, забележена је још хиротонија коју је извршио 6. октобра исте године у манастиру Свете Тројице над свештеничким кандидатом Видом, кога је и замонашио" и надене име мени, каже Вид, Василїе попъ Гоиковићъ по удовщву, и попова.м. цркви Надомрка (?) у раму светаго Димитриа". Митрополит Гаврило није остао на својој катедри до избора за пећког патријарха, јер „в лЕто господніє 1752. мЕсеца маига 4.

нїзложенїе с престола босанскїе мїтрополїи Гаврїла Мїхїћа в Травнїке прї корте светлаго господина везїира Ахмет-паше Ђупрїлїћа, ї оглашенїе вь Сараеве прї судейском доме сего месеца в 10-тї день". Збачени митрополит Гаврило је исте године постао пећким патријархом" после Атанасија II и да му је берат издат 6. Х 1752.

год. рачунајући по грегоријанском календару (27 зилкаде хиџр.

1165). Али он је пре истека 50 дана од дана кад му је издат ферман умро, а на његово место је дошао његов имењак Гаврило син Николин, пре тога митрополит нишки". Будући да је свега око педесет дана био патријарх, за „своје савременике он је био 'мними' патријарх: Да се зна когда се постави мними патриарх Гаврїл лЕта 1752". Патријарх Гаврило (Михајловић) није ни устоличен, а патријаршијско право је предао, пет дана пре своје смрти митрополиту нишком Гаврилу.

Пет дана пред своју смрт, патријарх пећки Гаврило II.

(Михајловић) предао је „патријаршијско право" – престо – који никада није ни заузео, јер су га болест и смрт спречили, митрополиту нишком Гаврилу.

Митрополит нишки Гаврило се помиње у једном запису, 27.

јуна 1752. године49, у вези са архијерејском хиротонијом архимандрита Пајсија (Лазаревића), сабрата манастира Пиве, који је изабран за митрополита дабро-босанског, а коју су извршили патријарх пећки Атанасије, митрополити: нишки Гаврило, ваљевски Пајсије и велетски Дионисије.

Обавештавајући великог везира о смрти патријарха Гаврила II, Гаврило (Николин) му, између осталог, пише: „Његовом смрћу звање патријарха је остало упражњено, потписани ваш слуга још као митрополит Ниша који припада епархији Пећке патријршије, прихватио је Патријаршију и држи је од 1 дана месеца мухарема.

Овај ваш слуга је поново исплатио државној благајници уобичајени поклон, исто тако сваке године плаћа надлежним местима суму која се отсеком плаћа а тако исто и канцелариске таксе. На пет дана пре своје смрти поменути покојник овом вашем слузи је од своје добре воље уступио и предао своје патријаршиско право уз услов да се сума коју је он, поменути покојник, за исплату мириског поклона и остале канцелариске и друге трошкове и таксе по признаницама узајмио, врати свакоме оном који буде показао његову признаницу а и да се никако не узима у поступак тражња његових наследника, ако би се у току времена појавили и захтевали на дотичним местима да им се врате трошкови учињени око исплате мирског поклона и остали издаци и таксе наводећи: „онај чији смо ми наследници умро је пре но што је примио патријаршиско право (следовање). Он је мени предао и свој берат, и својим печатом потврђену претставку о свом повлачењу предао ми је у руке. За то молим да се изволи милостиво наредити да ми се подари и удели високославни берат на упражњено звање поменутог покојника уз услове како је од старине уобичајено". У вези са новонасталом ситуацијом у Пећкој патријаршији, дефетердар је поднео великом везиру свој извештај у коме каже за патријарха Гаврила II: „Пошто је према извештају Одељења за сталне дохотке од епископија поменути Гаврило положио у месецу зилкаде године 65 ирсалију и мириски поклон, па пошао за своје место. У путу је, нападнут, од неке смртне болести, умро.

... Поменути калуђер други Гаврило, син Николин, својим печатом потврђеном претставком молио је да се звање патријарха и право патријаршиско од дана када је поменути њему то уступио, од месеца мухарема године -66, пренесе на њега.



Pages:     | 1 |   ...   | 18 | 19 || 21 | 22 |   ...   | 103 |
 


Похожие работы:

«ФИННО-УГРЫ И СОСЕДИ: ПРОБЛЕМЫ ЭТНОКУЛЬТУРНОГО ВЗАИМОДЕЙСТВИЯ В БАЛТИЙСКОМ И БАРЕНЦЕВОМ РЕГИОНАХ Сборник научных трудов Санкт-Петербург 2002 Печатается по решению редакционно-издательского совета РЭМ Редколлегия: канд. ист. наук О. М. Фишман (отв. ред), канд. ист. наук А. Ю. Заднепровская Рецензент: д-р ист. наук Г. С. Лебедев Редакторы: И. В. Белобородова, О. О. Братнина, Т. А. Бугаец Корректор: С. Ю. Уварова В основу данного издания положены материалы V Международных финно-угорских чтений,...»

«ХЕРСОНЕССКИЙ-ГОСУДАРСТВЕННЫЙ ИСТОРИКО-АРХЕОЛОГИЧЕСКИЙ ЗАПОВЕДНИК НАУЧНО-ИССЛЕДОВАТЕЛЬСКИЙ ЦЕНТР КРЫМОВЕДЕНИЯ ВИЗАНТИЯ И КРЫМ ПРОВДВМЫ ГОРОДСКОЙ КУЛЬТУРЫ Тезисы докладов VIII паучник Слэюмовских чтввцй 25 августа - 3 свытяОрл 1995 года ( г, Севастополь) Екатеринбург 1995 Печатается по решению Ученого Совета исторического факультета УрГУ Византия и Крым: Проблемы городской культуры \Тез.докл. VIII научных Сюэюмовских чтений.Препринт. Уральский университет. Екатеринбург, 1995.- 47 с. Компьютерный...»

«В.А. ВОРОНЦОВ ПОДЛИННЫЕ ИСТОКИ ВОЛШЕБНОЙ СКАЗКИ Казань Издательство Intelpress+ 2011 УДК 82.3(0) ББК 82. 3(0) П81 Научный редактор: Кандидат исторических наук, доцент Б.М. Ягудин Рецензенты: доктор филологических наук, профессор, академик АН РТ М.З. Закиев, доктор филологических наук, профессор Ф.И. Урманчеев Воронцов В.А. Подлинные истоки волшебной сказки. — Казань: Издательство Intelpress+, 2011. —268с. Данная книга является логическим продолжением исследований автора в области...»

«Аннотация Изумрудный глаз последнего правителя Мексики Моктесумы оказывается зашитым в ягодицу невинного русского туриста. Попадает он туда весьма причудливым образом. Не менее любопытны для нашего уха дела и рассуждения нынешних жителей полуострова Юкатан и островов Карибского бассейна, где автор книги прожил более десяти лет. А. Дорофеев. Мексиканский для начинающих Содержание Гнездо времени 4 От автора 4 Фельдмаршалы и лейтенанты 5 Мексиканский для начинающих 7 Триптихизм 8 Месть Кукулькана...»

«Гуманитарная методология науки о воспитании Автор: Е. В....»

«1 Предисловие автора В соответствии с принципами цикла библейских комментариев Concordia Commentary, этот комментарий на Книгу Руфь фундаментально основывается на исповедании того, что, — как это справедливо для всех канонических Писаний Святой Библии, — автор этой книги был вдохновлен Святым Духом, чтобы записать это Слово Бога, которое являет Его личность, волю и действие в данном конкретном случае. Народ Божий признал эту книгу как Святое Писание, действительное и авторитетное для веры и...»

«(M-618-R) Добро пожаловать в Соединённые Штаты Америки Руководство для новых иммигрантов The information presented in Welcome to the United States: A Guide for New Immigrants is considered public information and may be distributed or copied without alteration unless otherwise specied. The citation should be: U.S. Department of Homeland Security, U.S. Citizenship and Immigration Services, Ofce of Citizenship, Welcome to the United States: A Guide for New Immigrants, Washington, DC, 2005. USCIS...»

«1. Краткая историческая справка. Перспективы развития: стратегия, цели, задачи Саратовский государственный аграрный университет имени Н.И. Вавилова – один из старейших сельскохозяйственных вузов России. Датой его основания считается 15 сентября 1913 г., когда по инициативе передовой агрономической общественности Поволжья в Саратове в соответствии с Указом императора Николая II были открыты Высшие сельскохозяйственные курсы. В апреле 1918 г. Высшие сельскохозяйственные курсы были преобразованы в...»

«Рабочая учебная программа разработана на основе Федерального компонента государственного образовательного стандарта основного образования по искусству. Примерной учебной программы основного образования, утверждённой Министерством образования РФ, в соответствии с федеральным компонентом государственного стандарта основного общего образования и рассчитана на 2 года обучения. Разработана на основе авторской программы Искусство 8-9 классы, авторы программы Г. П. Сергеева, И. Э. Кашекова, Е. Д....»

«ДЕВИБХАГАВАТА-ПУРАНА Книга I Предисловие Вашему вниманию представляется перевод с санскрита на русский язык первой книги Девибхагавата-Пураны, который публикуется впервые. Идейной основой данной пураны является шактизм. Шактизм – это одно из трех основных направлений в индуизме, наряду с вишнуизмом и шиваизмом, стержнем которого является культ Богини-Матери, женского начала, персонифицируемого в обликах разных индуистских богинь, и, прежде всего, супруги Шивы, известной под именами Деви, Кали,...»






 
© 2013 www.knigi.konflib.ru - «Бесплатная электронная библиотека»

Материалы этого сайта размещены для ознакомления, все права принадлежат их авторам.
Если Вы не согласны с тем, что Ваш материал размещён на этом сайте, пожалуйста, напишите нам, мы в течении 1-2 рабочих дней удалим его.