WWW.KNIGI.KONFLIB.RU

БЕСПЛАТНАЯ ЭЛЕКТРОННАЯ БИБЛИОТЕКА

 
<< HOME
Научная библиотека
CONTACTS

Pages:     | 1 |   ...   | 12 | 13 || 15 | 16 |   ...   | 103 |

«САВА, ЕПИСКОП ШУМАДИЈСКИ СРПСКИ ЈЕРАРСИ од деветог до двадесетог века 1 СРПСКИ ЈЕРАРСИ од деветог до двадесетог века 2 Издавачи: ЕВРО, Београд УНИРЕКС, Подгорица ...»

-- [ Страница 14 ] --

Као некада митрополит Исаија (Ђаковић), и митрополит Викентијеје покренуо питање учешћа Срба у угарском парламенту својом представком од 30. октобра 1714, у име целог српског народа под аустро-угарском влашћу, тражећи да се српским народним депутирцима дозволи место и глас у угарском земаљском сабору; али су тада политичке прилике за позитивно решење тога питања још неповољније биле". Енергични митрополит Викентије тражио је 1715. године узакоњење привилегија, „но место тога издавали су аустријски цареви Србима потврђене привилегије". Када је митрополит Викентије парализован, а потом због парализе и онемео (стога прозван „Викентије неми"), његовим пословима је управљао егзарх Викентије (Јовановић), потоњи митрополит. Он је много допринео да народни сабор у Новом Саду, 8. септембр 1722 године, донесе једногласан закључак у коме се, између осталог, каже „Видећи преосвештенога Господина Митрополита и Архијепископа нашего Вићентија Поповића, врло болестију оптежена, мучно и својој тешкој болести бреме носећи, а камоли општега народа теготи и невоље провиђати, того радиједномислено и са свим општим промотрењем народа нашега, изабрасмо на помошт њему бити, какоти коађутора илити сапомоћника преосвештенаго Господина Митрополита и Архијепископа от краљевине Сервије (која је у то време потпадала под Аустрију) Мојсеја Петровића..." Митрополит Викентије умро је 23. октобра 1725. у Карловцима, а сахрањен је у манастиру Крушедолу.

Митрополит Викентије рођен је у Сентандреји 1689. године од родитеља Јована и Ане. Замонашен је у манастиру Раковцу, чијим је касније и ктитором постао.

Протосинђел Викентије се врло рано истакао у црквенонародном животу као сјајан организатор и радник, што се нарочито видело на Народном сабору 1726. године, сазваном после смрти митрополита Викентија (Поповића). Наиме, на том сабору сједињене су митрополије Београдска и Карловачка. „то је сабор 1726. једногласно изабрао Мојсија Петровића за архијепископа српског и митрополита Београдског, што је од постојевше дотле две митрополије створена једна, највећа заслуга припада Вићентију Јовановићу, који је и на том сабору играо главну улогу". По завршетку поменутог сабора изабран је за епископа арадског јенопољског и велико-варадског. У својој спархији спископ Викентије радио је веома много, и будући да се у овој епархији „почела ширити унија: то као савестан епископ, често је ишао по епархији, и утврђивао своју паству у вери православној, и приликом једног таког обилажења пуцали су на њега..." Приликом издавања деклараторија, 1727. и 1729. године, које је народ са негодовањем примио, епископ Викентије је заједно са митрополитом Мојсијем (Петровићем) настојао да се на Спасовдан 1730. године одржи народни сабор на коме су усвојене одлуке у вези са црквеном просветом које је припремио епископ Викентије. Пошто је 27. јула 1730. године умро митрополит Мојсије, сазван је изборни сабор за 15. фебрур 1731. године.

Иако је царски комесар генерал Локатели упорно настојавао да се на овом сабору изаберу два митрополита: један за Београдску, а други за Карловачку митрополију, сабор је 22.

марта 1731. године једногласно изабрао епископа Викентија за архиепископа целог православног српско-романског народа.

Након потврде новог митрополита Дворски војни савет је 5.

фебруара 1732. године издао нови „Изјаснителни рескрипт" и то само за новоосвојене крајеве: Србију и Банат. Митрополит није хтео да објави садржину овога рескрипта без црквено-народног сабора, те је на његово упорно тражење сабор дозвољен и одржан у Београду 31. октобра 1732. године. Сабор није примио на знање ни деклараторије из 1727. и 1729, а ни рескрипт из 1732. године.

Послс сабора упућена је делегација у Беч, али митрополит Викентије није био задовољан одговорима из Беча. Када је дошло до побуна у Горњој Крајини, Бачкој, побуне Пере Сегединца, митрополит није пристао да по жељи Беча иде у народ и да га умирује", да се горше ватра между народом невоспалит, с празними рукама пришедше".68 Цар Карло је ипак био присиљен да изиђе у сусрет митрополиту и да изда, 18. маја 1735. године, „заштитну диплому" којом је „српском народу привилегије не само потврдио, већ из особите милости и раширио".69 Ова диплома је прочитана на Сабору који је отворен у Сремским КарВИКЕНТИЈЕ (Јовановић) ловцима 20. јула 1735. године. Том приликом је објављено оснивање коњичке регименте којој је митрополит Викентије постављао официре од потпуковника наниже.

Да би регулисао монашки живот, митрополит Викентије је, у сарадњи са епископима, издао 1. новембра 1733. године Монашка правила, као што је то учинио и са мирским свештенством за које је такође прописао Правила. Из ових Правила се види да је митрополит Викентије увео матичне књиге рођених, венчаних и умрлих пре него што је то урадила државна власт.

„Видећи митрополит Вићентије", каже Димитрије Руварац", шта се ради са нашим народом у Вараждинском генералату од стране римске пропагавде, и да се горњокарловачки и костајнички наши епископи не пуштају у марчански и жумберачки округ, у којима се унија ширила, одлазио је сам у њих да тамошњи наш народ утврди у православној вери, и да може у поједине цркве и села улазити, морао је себи пута крчити са хусарима српске регименте. Напослетку је успео у томе да је добио највишу потврду да може у Северину поставити православног епископа". За православног епископа у Северину постављен је јеромонах Симеон (Филиповић), 1735, „али ипак су православци морали предати манастир Марчу унијатском бискупу". С обзиром да се у Ердељу и Малој Влашкој увелико радило на унијаћењу православних Румуна, митрополт Викентије је у те крајеве послао епископа Никанора (Мелентијевића) да тобоже скупља прилоге за хусарску регименту, а у ствари послао га је да стане на пут безобзирној унијатској пропаганди и да рукополаже младе румунске кандидате у чин ђакона и презвитера.

У Београду је митрополит Викентије почео зидати саборну цркву, али је због материјалне оскудице није могао завршити. У манастиру Раковцу је подигао нови звоник и у њему капелу Светога Николе.

Када је краљевским решењем дозвољено оснивање нижих и виших српских школа, митрополит Викентије је приступио оснивању латинских школа у Београду, Сремским Карловцима, Осијеку и Даљу. За професоре ових школа довео је из Русије Емануила Козачинског, Јована Минацког и Николу Николајевића.

Архипастирство митрополита Викентија пада у време највећих безакоња и насиља аустријских власти у Србији.

Најбољу слику и отпужбу свих тих безакоња дао је митрополит у свом мемоару који је поднео руској царици Ани. „Каква су чуда и покоре" – пише митрополит – „починили аустријски генерали Велис и Најперт [...] и остали генерали, заповедници па и сами војници, то није у стању човечији језик испричати, и то како по кућама, и осталим имањима, тако исто и по црквама; шта-више, нису остављали на миру ни саме мртваце, него су ископавали из гробова и с њих скидали што су од вредности нашли.

У верским стварима много су нам сметали, а што је најважније, нисмо се могли на та чуда и безакоња жалити, јер нас не пушташе цару. Немачки министри нису хтели подносити цару наше тужбе и тегобе, јер и они имадоше удела од упљачканог плена из Србије". Затим наставља: „Уз то се киње и муче наши сиромашни земљорадници, измишљавају се досад нечувени начини за њихово мучење, отима им се имање, обешчашћују им се девојке, силују жене, и друга безделија чине.

Ниједна тврђава, ниједна варош, ниједно село, штавише ниједна црква није од њих сигурна. Домаћини се истерују из куће, а његово место заузима гост. То је помоћ и помагање оних који треба да нам помогну!

Зато на све стране ништа друго не видимо, него како нам се отаџбина претвара у пепео и у развалине. Па треба ли се чудити што сви јасно и гласно вичемо и оптужујемо: немачка војска нам је... као што треба... дошла у помоћ против Турака, да нам они ништа не отму, а она сама узима, хара, квари и једе. Нема више ништа за отимање, и ми морамо умрети од глади! Нема нам више шта одузети! Горе нам не може бити него што нам је сада". Митрополит Викентије умро је после дужег боловања у Београду 6. јуна 1737. године и сахрањен у Саборној београдској цркви коју је почео зидати. Његове посмртне остатке пренео је 1749. године митрополит Павле (Ненадовић) у манастир Раковац и положио их у капелу коју је подигао митрополит Викентије.

Гроб овог заслужног српског јерарха патријарх Георгије (Бранковић) обележио је 1893. мермерном плочом у зиду поменуте капеле.

Претпоследњим патријархом пећким пред гашење Пећке патријаршије постао је београдски митрополит Викентије (Стефановић), васпитаник Карловачке митрополије. „Његов животје слика времена, слика страдања и премештања Срба с места на место". Монашки чин примио је, вероватно, у једном од фрушкогорских манастира, а потом је био архиђакон на двору митрополита карловачког Викентија (Јовановића). Као архиђакон вршио је и дужност визитатора митрополита Викентија, коме је подносио писмене реферате о својим визитацијама.

За време заточења епископа бачког Висариона (Павловића) управљао је Бачком епархијом.

„Кад је митрополит Вићентије претрпео пораз у борби против владике Висариона и других неких епископа, био је са генералним секретаром Павлом Ненадовићем и секретарем Матулајем 1736. затворен неколико недеља, а после пада Београда под турску власт у Србији, јамачно не без невоље, остао, и био у Србији прво архимандрит а касније митрополит Београдски".75 Као београдски митрополит посетио је манастир Дечане и о тој својој посети оставио следећи запис: „въ лЕто 1753. іуніа 26 приходихъ въ сію сватую и царскую обітель Дечанехъ, и поклонихъ са светымъ чудотворнымъ мощемъ светога цара Стефана и сестри его Елени смирени митрополитъ БЕлградскій Викентіи Стефановичъ, и дахъ 11 златицъ и гроша..." Када је постао српски патријарх, Викентије је отпутовао у Цариград, где је напрасно умро. Сматра се да је овде отрован 1758. године.

Митрополит Викентије рођен је у Карловцима 10. марта 1730.

Књигује „изучио" код протопрезвитера карловачког кир Јефтимија. За ђакона га је рукоположио 23. маја 1745. у Плашком епископ горњокарловачки Павле (Ненадовић). У чин протођакона је произведен 4. октобра 1749, а монашки чин је примио у дворском манастиру Раковцу 1. новембра 1749. Архиђакон је постао 12. априла 1753. године. По рукоположењу у чин презвитера произведен је у чин протосинђела и архимандрита.

Монашки чин и сва производства примио је из руку митрополита Павла (Ненадовића).

После смрти епископа пакрачког Софронија (Јовановића), 26.

децембра 1757, дворски архимандрит Викентије (Јовановић Видак) постављен је за администратора Пакрачке епархије.

Посвећен је за епископа темишварског у карловачкој Саборној цркви на Св. Саву 1759. године. Устоличио га је у Темишвару 25. марта исте године викарни епископ Партеније (Павловић).

У жељи да подигне ниво свештенства своје епархије, епископ Викентије довео је у Темишвар ученог архимандрита Јована (Рајића) који је у овом граду провео годину и по дана. Међутим „до искрене и плодне сарадње између њих уопште није могло доћи. По Рајићу би, наравно, изгледало да се то догодило без какве његове кривице, али му то не смемо веровати"77 – закључује Никола Радојчић, најбољи познавалац Јована Рајића.

Рајић се за време свога боравка у Темишвару кретао „у друштву Видакових најближих сарадника, који су највише на потицај државних власти, постали опасни и безочни владичини клеветници. У истрази против темишварског епископа, као и осталих, требало је поткопати углед целе високе српске јерархије и, у тај мах, онемогућити Видаков избор за митрополита". Као епископ темишварски помагао је Викентије Доситеја (Обрадовића), Тодора Јанковића Миријевског, Вујановског и многе друге просветне раднике.



Pages:     | 1 |   ...   | 12 | 13 || 15 | 16 |   ...   | 103 |
 


Похожие работы:

«ГЛАВА 1: ОЧЕРК ИСТОРИИ ИСЛАМА В УЗБЕКИСТАНЕ Трудности управления Узбекистаном Когда в конце 1991 года Узбекистан обрел независимость, вопрос о том, останется ли страна светским государством, носил относительно открытый характер. С 1980-х годов в Узбекистане шел процесс возрождения ислама, более широко распространившийся вслед за распадом ССССР, особенно в первые годы независимости на фоне слабости государственной власти. Шло состязание между религиозными группами и светской властью, но по мере...»

«ИСТОРИЯ НИЖНЕВАРТОВСКОГО РАЙОНА 1 Герб района утвержден решением Думы района от 22.05.2007 № 62, зарегистрирован в Государственном Геральдическом совете при Президенте Российской Федерации и внесен в Государственный геральдический регистр Российской Федерации с присвоением регистрационного номера 3354. В зеленом поле с лазоревой, зубчато вызубренной и окантованной серебром в стиле хантыйского орнамента оконечностью, золотое отвлеченное стропило, сопровождаемое внизу и внутри золотым отвлеченным...»

«АЛЕКСАНДР ДАНИЛОВИЧ АЛЕКСАНДРОВ (1912–1999) Биобиблиографический указатель РОССИЙСКАЯ АКАДЕМИЯ НАУК СИБИРСКОЕ ОТДЕЛЕНИЕ ИНСТИТУТ МАТЕМАТИКИ им. С. Л. СОБОЛЕВА АЛЕКСАНДР ДАНИЛОВИЧ АЛЕКСАНДРОВ (1912–1999) Биобиблиографический указатель Научные редакторы Ю. Г. Решетняк, С. С. Кутателадзе Новосибирск Издательство Института математики 2012 УДК 51(092) Под редакцией Ю. Г. Решетняка, С. С. Кутателадзе Александров Александр Данилович (1912–1999): Биобиблиографический указатель / Ред. Ю. Г. Решетняк, С....»

«На правом фланге Московской битвы / Сост. М. Я. Майстровский. — Тверь: Моск. рабочий, 1991. — 352 с.: ил. Общественная редколлегия: Ю. М. Бошняк (председатель), Н. М. Афанасьев, М. А,Ефимов, Л. В. Зарыпова, О. Н. Ломакова, Б. А. Шишов, Я. А. Якиманский Составитель М. Я. Майстровский ББК 63.3(2)722 H12 ©Издательство Московский рабочий, 1991 Тверской объединенный музей ISBN 5-239-01085-4 Аннотация: Включенные в книгу фрагменты из воспоминаний совстхких военачальников и политработников, документы...»

«XXI век: бессмертие или глобальная катастрофа Алексей Турчин и Михаил Батин XXI век: бессмертие или глобальная катастрофа? Москва БИНОМ. Лаборатория знаний Оглавление Введение 5 Глава 1. Футурология как наука Научные основы футурологии 10 Когнитивные искажения 12 Этапы будущего и мера неопределенности 18 Предсказуемость и горизонты прогноза 20 Глава 2. История футурологии Утопии и пророчества 24 Первые модели для предсказания будущего 25 Зарождение научной футурологии 28 1960-е годы — эпоха...»

«ОСЕННЯЯ ШКОЛА ТРАДИЦИОННОГО ПРИКЛАДНОГО ИСКУССТВА Санкт-Петербург, 1-15 ноября 2006 ПРОГРАММА И УЧЕБНЫЕ МАТЕРИАЛЫ Издание опубликовано при финансовой поддержке Бюро ЮНЕСКО в Москве по Азербайджану, Армении, Беларуси, Республике Молдова и Российской Федерации Ответственность за выбор и толкование фактов, изложенных в данной публикации, несут авторы. Их позиция не обязательно совпадает с позицией ЮНЕСКО. 1 Содержание График работы Oсенней школы традиционного прикладного искусства. 4 Народное...»

«¬—.– . — “ ”. – ”–– –” 80 тельных ученых-историков, философов, Так уж сложилась история России в филологов, эмигрировавших из России поXX в., что многие научные, в особенности сле большевистского переворота и обосногуманитарные концепции, оставались либо вавшихся в славянской Европе, главным обсокрытыми от массового российского читаразом в Болгарии и Чехословакии. Первая теля, либо доступными избранным, в оскнига по евразийству, написанная Николановном специалистам-историкам, и не могем...»

«ФИЛОСОФИЯ ПОЗНАНИЯ Проблемы эпистемологии гуманитарного знания Издание 2-е, дополненное Москва 2008 St. Petersburg Center for the History of Ideas http://ideashistory.org.ru ОГЛАВЛЕНИЕ Введение.. Глава 1. Философия познания – XXI век. Синтез когнитивных практик. Традиционная теория познания как виртуальный феномен. Каков статус и предметное поле традиционной теории познания как виртуального конструкта? Виртуальность субъектно-объектных отношений и субъекта познания Многообразие когнитивных...»

«КАТАЛОГ-СПРАВОЧНИК по аллее Памяти Пискарёвского мемориального кладбища Внутригородское муниципальное образование Санкт-Петербурга муниципального округа Гагаринское Государственное бюджетное образовательное учреждение дополнительного образования детей Дворец детского (юношеского) творчества Московского района Санкт-Петербурга Детская общественная организация Центр молодёжных инициатив Тинэйджер + Санкт-Петербургское государственное казенное учреждение Пискаревское мемориальное кладбище У...»

«’ Епифаний Кипрский Панарион (Отрывки) Современная орфография, перевод и восстановление купюр © Руслан Хазарзар Епифаний и его Панарион Епифаний родился в период между 307 и 320 гг. (по другим данным — в 332 г.) в Безандуке около Элевтерополиса Палестинского. Предполагается, что по национальности он был евреем и, в раннем детстве потеряв родителей, воспитывался в семье богатого еврея по имени Трифон. В шестнадцатилетнем возрасте перешел из иудаизма в христианство и удалился в монастырь в...»






 
© 2013 www.knigi.konflib.ru - «Бесплатная электронная библиотека»

Материалы этого сайта размещены для ознакомления, все права принадлежат их авторам.
Если Вы не согласны с тем, что Ваш материал размещён на этом сайте, пожалуйста, напишите нам, мы в течении 1-2 рабочих дней удалим его.