WWW.KNIGI.KONFLIB.RU

БЕСПЛАТНАЯ ЭЛЕКТРОННАЯ БИБЛИОТЕКА

 
<< HOME
Научная библиотека
CONTACTS

Pages:     | 1 |   ...   | 10 | 11 || 13 | 14 |   ...   | 103 |

«САВА, ЕПИСКОП ШУМАДИЈСКИ СРПСКИ ЈЕРАРСИ од деветог до двадесетог века 1 СРПСКИ ЈЕРАРСИ од деветог до двадесетог века 2 Издавачи: ЕВРО, Београд УНИРЕКС, Подгорица ...»

-- [ Страница 12 ] --

Последњи Србин на пећком трону пре другог гашење Пећке патријаршије је Василије (Бркић Јовановић), син Јована, учитеља из Сремских Карловаца. О његовом школовању познато је само да је учио „латинску" школу Емануила Козачинског.

Патријарх Арсеније (Јовановић Шакабента) врло рано га је прихватио, замонашио, примио у статус придворних монаха и произвео у чин протођакона. У то вре-ме, 1746. године, постао је ктитор познатог бакрореза Богојављења, рад Христофора Жефаровића, који се данас чува у Музеју Српске православне цркве у Београду.

Средином 1749. године мораоје напустити своје родно место, јер га је епископ бачки Висарион (Павловић), администратор Карловачке митрополије, осумњичио да је неправилно руковао патријарашким приходима, и склонио се у један манастир у Србији. Крајем исте године налазимо га у Птују, а 1752. у Топли код Херцег-Новог.

Митрополитом новобрдским и косовским постао је 1756. и те године посетио је манастир Грачаницу. Декрет патријарха пећког Кирила о избору Василија за митрополита дабро-босанског прочитан је у Сарајевском храму Светих арханђела 21. маја 1759.

године. Међутим, нови митрополит појавио се у Сарајеву тек 12.

децембра 1760. године. Пећким патријархом постао је 1763.

Оклеветан од сродника збаченог патријарха Кирила за шпијунску активност, патријарх Василије свргнут је са свога положаја и заточен на острву Кипру, али је успео да утекне са Кипра ујужну Далмацију, а потом у Јањево, одакле је преко јужног приморја доспео у Црну Гору 1767. године. Овде је боравио све до 24. октобра 1769. године, иако није нашао заједнички језик са митрополитом Савом (Петровићем).

У Црној Гори патријарх Василије упознао се са кнезом Јуријем Владимировичем Долгоруковим приликом његовог доласка у Црну Гору ради објашњења да је Шћепан Мали најобичнији авантуриста. Са њим је патријарх Василије пошао у Трст, а потом у Ливорно руском адмиралу грофу Алексију Орлову.

У жељи да најзад дође до неког тихог пристаништа у Русији, којој је чинио услуге, патријарх Василије је у мају 1771. године стигао у Беч. Овде се сусрео са својим познаницима са патријарашког двора у Карловцима, митрополитом Јованом (Ђорђевићем) и бачким епископом Мојсијем (Путником).

Обојици се обратио за помоћ. У међувремену је добио сагласност да се може настанити у Русији. Патријарх Василије није дуго живео у Русији. Умро је 10. фебруара 1772. године у Петрограду и сутрадан је сахрањен у Благовештенској цркви.

Патријарх Василије се бавио и књижевним радом. За време свога боравка у Црној Гори написао је Службу и Синаксар св.

Василију Острошком.

Митрополит Василије рођен је 1860. у Мајевцу. Богословију је завршио у Београду. Рукоположен је у чин ђакона 23, а у чин презвитера 25. августа 1884. До избора за архијереја био је парох у Градачцу и члан конзисторије у Сарајеву. Св. архијерејски синод Цариградске патријаршије изабрао га је за митрополита бањалучко-бихаћког 10. јула 1908. Хиротонисан је 28. септембра исте године у храму Силаска Светога Духа у Бањалуци. Умро је у Окучанима 11. новембра 1938. Прво је сахрањен у храму Рождества пресвете Богородице у Ребровцу, а након подизања нове Саборне цркве у Бањалуци, после Другог светског рата, пренет је у ову цркву.

Др Василије (у свету Тихомир Костић) рођен је 27. новембра 1907. у Великом Јовановцу код Пирота. Гимназију је завршио у Пироту, Богословију св. Саве у Сремским Карловцима, Богословски факултет у Београду, а докторирао је у Атини.

Замонашио се још као студент теологије у манастиру Јошаници.

Рукоположен је у чин ђакона 11, а у чин презвитера 12. јула 1934.

До избора за епископа био је чиновник Св. арх. синода, наставник Монашке школе у манастиру Дечанима и богословија у Призрену и Битољу. За време Другог светског рата извесно време био је затворен у манастиру Војловици.

На првом послератном редовном заседању Св. арх. сабора 20.

маја 1947, изабран је за епископа бањалучког, а хиротонисан у Саборној београдској цркви 8. јуна исте године.

Дошао је у потпуно разрушену епархију у којој су свештенички редови били сасвим проређени а храмови разорени.

Својим неуморним радом успео је да обнови духовни живот, обнови многе храмове и попуни свештеничке редове кандидатима које је сам школовао. Једно време је живео у Београду, јер су га грађанске власти протерале из Бањалуке.

По жељи Св. арх. сабора прешао је 20. маја 1961. на Жичку епархију, где је наставио свој архипастирски рад проводећи време у сталном обилажењу ове простране епархије. Обновио је у манастиру Жичи за време рата спаљени Владичански конак, а у Краљеву је подигао велелепни Епархијски центар. Због критиковања грађанских власти које су спречавале деци долазак у храмове, издржао је једномесечни затвор у Краљеву.

Своје многобројне радове објављивао је у разним богословским часописима и листовима. Представљао је Српску православну цркву на Свеправославним конференцијама на Родосу и у Женеви.

Умро је у Краљеву 25. априла 1978, а сахрањен на гробљу манастира Жиче.

ВЕНЕДИКТ

мирополит грачанички и новобрдски Не зна се тачно када је Венедикт постао митрополит грачанички и новобрдски. То је морало бити пре 1455. године, јер је тада већ морао напустити своју епархију коју су Турци те године већ сасвим освојили.

Даровницом деспота Ђурђа и његовог сина деспота Лазара Бранковића од 6. септембра 1465. године митрополит Венедиктје добио лично доживотно властелинство. „Наиме, 1. јуна 1455. год.

Турци су дефинитивно заузели Ново Брдо, а ускоро цело Косово Поље и сву област старе Липљанске или Грачаничке епархије.

Митрополит Венедикт, који је по свој прилици био син чувеног војводе Црепа из времена кнеза Лазара, уклонио се је тада пред Турцима у остатак државе деспота Ђурђа и тамо потражио привремено уточиште. Али, када је прошла година дана и све мање било изгледа на могућност скорог повратка изгубљених земаља деспотовини, митрополит је, оставши без средстава за живот, замолио старога деспота: да му осигура егзистенцију каквим личним доживотним властелинством. И стари деспот Ђурађ, са сином деспотом Лазаром, учинили су то горе поменутом повељом. Према тој даровници митрополит Венедикт је добио на доживотно уживање властелинство манастира Св.

Ђорђа на реци Враћевшници, југоисточно испод Рудника. То је властелинство основао око 1429. год. Радич Поступовић, велики челник деспота Ђурђа...

Даровница је предвидела и могућност да се митрополит Венедикт врати у своју Грачаничку епархију или да добије на управу какву другу митрополију, па је одредила да он и у тим случајевима задржи ово властелинство, јер му је оно дато на лично уживање до смрти; стога су и калуђери и поданици манастира Враћевшнице у сваком случају дужни били 'да слушају и покоје митрополита до смрти', јер је 'милост господства ни (нашег) да си ову цркву и села митрополит Венедикт држи до свога живота', па су стога сва села и људи овог његовог властелинства ослобођени били од свих великих и малих работа у корист владареву." Митрополит Венедикт се није користио овим властелинством ни три године. Наиме, Турци су већ 20. јуна 1459. године завладали целом Србијом те је митрополит „напустио Србију и са деспотовом даровницом повукао се у тадашњи врло угледни манастир Св. Павла на Св. Гори, где је и умро и где се и данас чува поменута даровница деспота Ђурђа и Лазара". Епископ Венедикт је рођен 15. јануара 1765. у селу близу Солуна од родитеља Христодула, Грка, и мајке Александре, Бугарке. Замонашио се у манастиру Свете Анастасије близу Солуна. приказавши се, након вишегодишњег лутања, у Букурешту и Јањини као протосинђел, посвећен је 1806. године од митрополита дабро-босанског Калиника и митрополита призренског и херцеговачког за титуларног епикопа кратовског.

Када је митрополит Калиник отишао у Цариград, Венедикт је, користећи се симонијом, управљао црквом у дабро-босанској епархији. Пошто се избавио из затвора у Травнику, пребегао је у Аустрију и настанио се у манастиру Бешенову који му је митрополит Стефан (Стратимировић) одредио за пребивалиште.

Када је отоманска влада затражила од Беча да им се изручи Венедикт, он је након извесног боравка у Београду прешао у Далмацију. После оснивања Далматинске епархије, 1808, Венедикт је свим силама радио да буде постављен за епископа далматинског. Међутим, када је у Далмацији дошло до устанка против Француске, а у корист Аустрије, Венедикт се определио за Француску. По уласку аустријске војске у Шибеник Венедикт је ухапшен и интерниран у манастир Бездин. Остао је у Бездину све до повлачења аустријске војске из Далмације. Ценећи Венедиктове заслуге за Француску, Наполеон је 26. марта 1810.

именовао Венедикта за епископа далматинског, с тим што је Епархији далматинској припојио и Боку Которску, Пулу и Перој.

Исте године је у Шибенику Венедикт установио конзисторију и донео одлуку о отварању свештеничког семинара у Шибенику.

Првих неколико година Венедикт је управљао својом епархијом на опште задовољство. Међутим, када је Далмација 1813. постала аустријском провинцијом, Венедикт је употребио све силе да би задобио наклоност оних против којих се борио. Своје епархиоте је позвао посебном окружницом на верност аустријском цару коме је од стране свештенства и народа упућена молба да се Венедикт потврди за епископа далматинског. Венедикт је исте године замолио митрополита Стефана (Стратимировића) да прими Далматинску епархију у јурисдикцију Карловачке митрополије, што је и учињено иако је митрополит Стефан био мишљења да Венедикт није канонским путем постао епископом далматинским. Међутим, аустријски двор није формално признао Венедикта, иако му је доделио издржавање.

Епископ Венедикт је био несигуран и узнемирен што у Бечу није признат за законитог и канонског епископа. Признање је стекао за време свога боравка у Бечу (1818-1819), када је предложио да се оснује у Шибенику унијатско семениште.

Том приликом је, између осталог, предложио да учитељи у том семеништу буду учитељи грчко-унијатски свештеници из Галиције.

О ситуацији у Далмацији православни верници обавестили су митрополита Стефана (Стратимировића) једним опширним меморијалом и затражили његову помоћ. Митрополит је узео у заштиту свештенство и народ Далмације и својим представкама се обратио цару, бечкој влади и министру иностраних послова Метерниху.

После убиства каноника Ступницког, 10. јуна 1821, ситуација се у Далмацији још више погоршала, те је Венедикт у пролеће 1823. напустио своју епархију и отпутовао у Италију. Заслугом митрополита Стефана (Стратимировића) Венедикт је коначно уклоњен из Далмације. Царском одлуком од 28. децембра 1828.

године Епархија далматинска је подређена карловачком митрополиту у питањима вере, додуше уз извесна ограничења, и истога дана је за далматинског епископа именован архимандрит гомирски Јосиф (Рајачић).

Епископ Венедикт умро је у 97. години живота у Млецима 1.

фебрура 1862. У својој опоруци, написаној непосредно пред смрт, изјавио је да он никада није био унијат.

ВЕНЕДИКТ I

Митрополит Венедикт I помиње се после митрополита Мелентија који је заузимао катедру нишких архијереја 1821.

године.

ВЕНЕДИКТ II

Митрополит Венедикт II заузимао је катедру нишких архијереја од 1842. до 1845. године.4" Помиње се 1416. године за време деспота Стефана, када је непознати преписивач забележио да му је, 20. августа, свеосвећени архиепископ Браничевске епархије кир Венијамин заповедио да препише „књигы доушепользны... златаго езыка словеса". Архиепископ Венијамин је последњи од браничевских митрополита, за кога се сигурно још може тврдити да је имао седиште у митрополијској цркви Светога Николе у Браничеву.



Pages:     | 1 |   ...   | 10 | 11 || 13 | 14 |   ...   | 103 |
 


Похожие работы:

«В. Н. АВТОКРАТОВ „Речь Ивана Грозного 1550 года как политический памфлет конца XVII века I Конец XVII века — один из переломных моментов в истории нашей страны. Это было время укрепления феодально-абсолютистской монар­ хии, период начала прогрессивных преобразований Петра I. Для характеристики и детального изучения этой яркой и насыщен­ ной событиями эпохи наука располагает значительным количеством различных источников по истории социально-экономических отношений, по истории внутренней и...»

«Доктор медицинских наук, профессор Ю. В. Гулькевич К 100-летию со дня рождения Биобиблиографический указатель Минск 2007 УДК 012 Гулькевич + 016:616–091 (476) (092) + 929 (Гулькевич) ББК 525 г (2) Гулькевич Ю. В. Д 63 А в т о р ы - с о с т а в и т е л и: С. М. Марголина, Н. Ю. Вайцехович Доктор медицинских наук, профессор Ю. В. Гулькевич: к 100-летию со дня рождеД 63 ния : биобиблиогр. указатель / авт.-сост. С. М. Марголина, Н. Ю. Вайцехович. – Минск: БГМУ, 2007. – 36 с. ISBN 9789854627250....»

«Cтатья подготовлена по итогам диссертационного исследования В.В. Гришина Социально-психологические аспекты иррациональных представлений российских избирателей и была представлена в виде доклада на международной конференции Корпоративная культура и социальное доверие 12 января 2010 г. в Токио. Изучение взаимного доверия членов той или иной социальной группы, соотношения сил внешнего давления, групповой сплоченности и индивидуальных склонностей отдельных членов группы, организационной структуры,...»

«Положение исследователя Поводом к этой работе стала необычная интеллектуальная ситуация, в которую я попал не так давно в качестве автора статьи Остров Россия (1). Вынесенную в ее заглавие геополитическую метафору я сам рассматривал как авторское изобретение, умственный конструкт, позволяющий заостренно, модельно отобразить особенности положения России в Евро-Азии XIX–XX вв., — особенности, не вполне осознаваемые историками и политиками, хотя явно преломившиеся в наших исторических судьбах....»

«От автора Настоящая любовь к растениям невозможна без знаний о них. Поэтому мы старались представить в этой книге не только рекомендации об уходе за растениями, но и побочные сведения: историю культивирования, легенды, использование местным населением и т. п. В книге даются сведения о систематическом положении каждого растения, поскольку у близких родственников схожие особенности роста. Кроме того, полезно знать, в каких условиях они произрастают на родине, чтобы постараться смоделировать им...»

«Принято на заседании Согласовано: Утверждаю: метод.объединения: Председатель МО Зам. директора по УВР Директор школы _ _ А.П. Вяльсова Кржечковская Т. М. М.Л. Кондюрина 28 августа 2013 г. 02 сентября 2013 г. 02 сентября 2013 г. Рабочая учебная программа по новой истории 8 класс линия УМК учебников по всеобщей истории авт. С.В. Колпакова – А.В. Шубина издательства Дрофа Класс/ы 5-9 Разработчик: Ушаков Александр Юрьевич учитель истории и обществознания Категория: первая Педагогический стаж: 13...»

«Н О В О Е издательство УДК 330.101.541 ББК 65.012.2 Б21 Издание осуществлено в рамках cовместного проекта Нового издательства и Cato.Ru Библиотека свободы Перевод с английского Максим Коробочкин Редакторы Анна Красинская, Андрей Курилкин Дизайн Анатолий Гусев Бальцерович Л. Б21 Навстречу ограниченному государству / Пер. с англ. М.: Новое издательство, 2007. — 92 с. ISBN 978 5 98379 083 4 Книга архитектора польской либерализации 1990 х годов и одного из крупнейших либеральных политиков XX века...»

«ОТ СОЛДАТА ДО ГЕНЕРАЛА Воспоминания о войне Том 5 Москва Издательство Алгоритм 2005 1 ББК 13.5.1 О 80 О 80 От солдата до генерала. Воспоминания о войне. Том 5. — М.: Изд-во Алгоритм, 2005. — 608 с. ISBN 5-9265-0187-3 В настоящем томе публикуются воспоминания советских участников боевых действий Второй мировой войны, подготовленные ими в 2003—2004 годах в рамках целевой программы Академии исторических наук. В томе представлены воспоминания 50 ветеранов войны в авторской редакции. Книга послужит...»

«С.А. Сычева ЖЕНЩИНЫ–ПОЧВОВЕДЫ Биографический справочник о российских и советских исследовательницах почв Под редакцией: академика РАН Г.В. Добровольского и д.б.н. проф. Н.Г. Рыбальского Издательство: НИА–Природа Москва – 2003 Сычева С.А. Женщины-почвоведы. Биографический справочник о российских и советских исследовательницах почв / Под ред. Г.В. Добровольского и Н.Г. Рыбальского. – М.: НИА–Природа, 2003. – 440 с. В справочнике представлены основные биографические сведения о 347...»

«Тема выпуска: ИЗМЕНЕНИЯ ПРАВОВОГО ПОЛЯ В СВЯЗИ С ИЗВЕСТНЫМИ СОБЫТИЯМИ В КРЫМУ Аннексия Крымского полуострова привела к беспрецедентному в истории современной Украины событию – Российская Федерация распространила свою юрисдикцию на территорию Украины. Признание этого факта действующими политическими силами в Крыму и приобретение ими контроля над некоторыми инфраструктурными объектами существенно повлияло на права и обязанности субъектов хозяйствования, деятельность которых связана с...»






 
© 2013 www.knigi.konflib.ru - «Бесплатная электронная библиотека»

Материалы этого сайта размещены для ознакомления, все права принадлежат их авторам.
Если Вы не согласны с тем, что Ваш материал размещён на этом сайте, пожалуйста, напишите нам, мы в течении 1-2 рабочих дней удалим его.